Када се првих дана септембра формира нова одељењска заједница, уз списак уџбеника и радних свезака, родитељи данас добијају и позив у Вибер групу. За тренутак, осећамо олакшање – директна линија са учитељицом, са другим родитељима, са свиме што се дешава у школи. Али онда, неколико месеци касније, схватамо да смо постали део нечег много сложенијег него што смо очекивали.
А када наша деца добију свој први телефон – обично негде око десетог рођендана – и она се придружују сопственој верзији истог дигиталног простора. И ту почиње потпуно нова прича.
Дечје групе: Када екран замени школско двориште
Сећате се како сте ви, као деца, решавали конфликте? На великом одмору, лицем у лице, можда уз подигнут глас, можда уз миран разговор, али увек гледајући једно друго у очи. Виђали сте како се неко најежи, како му се лице промени, како постаје блед или почне да трепће брже. То су невидљиви сигнали које смо спонтано могли да препознамо и можда да схватимо да смо претерали.
У Вибер групи, ништа од тога не постоји. Ту нема црвених образа од стида, нема дрхтавог гласа, нема тренутка када други кажу „Доста, сад си отишао предалеко.“ Ту је само екран, тастатура и мањак дечје свести о последицама тога што пише.
Десетогодишњак који можда никада не би стао пред другарицу и рекао „Глупа си, нико те не воли“ – написаће управо то у групи. Не зато што је окрутан, већ зато што не разуме тежину онога што ради. Не види да та другарица вечерас неће моћи да заспи, да ће сутра доћи у школу са теретом превеликим за њена леђа.
Зашто деца тако реагују?
Разлози су сложенији него што на први поглед делује:
Неразвијена емпатија у дигиталном простору. Са десет година, дечји мозак тек учи како да препознаје емоције других људи. У директном контакту, имамо хиљаде сензитивних сигнала – тон гласа, израз лица, говор тела. На екрану имамо само слова. За дете које тек учи емоционалну интелигенцију, то је као да учи језик без могућности да чује како он заправо звучи.
Осећај анонимности и дистанце. Чак и када знају ко чита њихове поруке, екран ствара психолошку дистанцу. У њиховим главама, ово је засебан свет са другим правилима.
Групна динамика која је измакла контроли. У школи, учитељица види ко задиркује, ко се повлачи, ко треба да буде раздвојен. У Вибер групи нема тог надзора. А деца у групи често реагују другачије него што би реаговала појединачно – придружују се шали која је отишла предалеко, шаљу емотиконе који појачавају нечију бол, само да би били део „већине.“
Немогућност да повуку оно што су написали. Када нешто кажете уживо, можете одмах да видите ако сте погрешили и да се извините. Порука остаје, чита се и поновно, шерује се, прави скриншот. Дете које је послало можда ће зажалити после пет минута, али штета је већ начињена.
Могу ли деца научити одговорно понашање?
Кратак одговор је: да, али не сами.
Са десет година, кад најчешће у руке добијају први уређаја, деца су на прекретници. Довољно су велика да разумеју основне принципе емпатије и последица, али још им требају јасне границе и константно вођење. То је узраст када се карактерни обрасци тек формирају, што значи да је ово идеално време за учење.
Оно што родитељи могу да ураде:
Разговарајте пре него што дате телефон. Не само о техничким стварима, већ о људским. Питајте их како би се осећали да неко њима напише одређену ствар. Вежбајте сценарије: „Шта ако неко у групи напише нешто ружно о твом другару?“ Не тражите савршене одговоре, већ развијајте код њих навику размишљања пре реаговања.
Поставите јасна правила за коришћење група. На пример: никакве поруке после девет увече, провера телефона заједно једном дневно, обавеза да вас обавесте ако виде или доживе нешто узнемиравајуће. Ово није нарушавање приватности – то је спремност детета за самосталност.
Будите конкретни око тога шта није дозвољено. „Немој бити лош“ је превише уопштено. Уместо тога: „Не пишемо ствари које не бисмо рекли некоме у лице. Не шаљемо поруке када смо љути – прво разговарамо са мамом или татом. Не учествујемо у задиркивању, чак и када мислимо да је ‘само шала’.“
Учите их шта треба да ураде када виде да неко повређује другог. Многа деца не реагују јер не знају како. Дајте им конкретне алате: „Можеш приватно да напишеш том детету које је повређено и питаш га како је. Можеш да нам кажеш. Можеш чак само да не учествујеш – нећеш стиснути ‘свиђа ми се’, нећеш послати емотикон.“
И најважније – будите модел понашања.
Вибер групе, WхатсАпп групе, све те дигиталне просторије могу бити алатке које нас повезују и олакшавају живот. Али само ако научимо да их користимо са намером, са границама и са свешћу о томе шта оне нашој деци узимају, а не само шта им дају.
Ваша улога, као родитеља, није да будете савршени. Није ни да увек знате тачан одговор. Ваша улога је да будете присутни, да водите разговоре, да постављате питања и да понекад кажете „Не“ – технологији, групи, притиску да увек будемо доступни и увек брзо решимо све.