Kada se prvih dana septembra formira nova odeljenjska zajednica, uz spisak udžbenika i radnih svezaka, roditelji danas dobijaju i poziv u Viber grupu. Za trenutak, osećamo olakšanje – direktna linija sa učiteljicom, sa drugim roditeljima, sa svime što se dešava u školi. Ali onda, nekoliko meseci kasnije, shvatamo da smo postali deo nečeg mnogo složenijeg nego što smo očekivali.
A kada naša deca dobiju svoj prvi telefon – obično negde oko desetog rođendana – i ona se pridružuju sopstvenoj verziji istog digitalnog prostora. I tu počinje potpuno nova priča.
Dečje grupe: Kada ekran zameni školsko dvorište
Sećate se kako ste vi, kao deca, rešavali konflikte? Na velikom odmoru, licem u lice, možda uz podignut glas, možda uz miran razgovor, ali uvek gledajući jedno drugo u oči. Viđali ste kako se neko naježi, kako mu se lice promeni, kako postaje bled ili počne da trepće brže. To su nevidljivi signali koje smo spontano mogli da prepoznamo i možda da shvatimo da smo preterali.
U Viber grupi, ništa od toga ne postoji. Tu nema crvenih obraza od stida, nema drhtavog glasa, nema trenutka kada drugi kažu „Dosta, sad si otišao predaleko.“ Tu je samo ekran, tastatura i manjak dečje svesti o posledicama toga što piše.
Desetogodišnjak koji možda nikada ne bi stao pred drugaricu i rekao „Glupa si, niko te ne voli“ – napisaće upravo to u grupi. Ne zato što je okrutan, već zato što ne razume težinu onoga što radi. Ne vidi da ta drugarica večeras neće moći da zaspi, da će sutra doći u školu sa teretom prevelikim za njena leđa.
Zašto deca tako reaguju?
Razlozi su složeniji nego što na prvi pogled deluje:
Nerazvijena empatija u digitalnom prostoru. Sa deset godina, dečji mozak tek uči kako da prepoznaje emocije drugih ljudi. U direktnom kontaktu, imamo hiljade senzitivnih signala – ton glasa, izraz lica, govor tela. Na ekranu imamo samo slova. Za dete koje tek uči emocionalnu inteligenciju, to je kao da uči jezik bez mogućnosti da čuje kako on zapravo zvuči.
Osećaj anonimnosti i distance. Čak i kada znaju ko čita njihove poruke, ekran stvara psihološku distancu. U njihovim glavama, ovo je zaseban svet sa drugim pravilima.
Grupna dinamika koja je izmakla kontroli. U školi, učiteljica vidi ko zadirkuje, ko se povlači, ko treba da bude razdvojen. U Viber grupi nema tog nadzora. A deca u grupi često reaguju drugačije nego što bi reagovala pojedinačno – pridružuju se šali koja je otišla predaleko, šalju emotikone koji pojačavaju nečiju bol, samo da bi bili deo „većine.“
Nemogućnost da povuku ono što su napisali. Kada nešto kažete uživo, možete odmah da vidite ako ste pogrešili i da se izvinite. Poruka ostaje, čita se i ponovno, šeruje se, pravi skrinšot. Dete koje je poslalo možda će zažaliti posle pet minuta, ali šteta je već načinjena.
Mogu li deca naučiti odgovorno ponašanje?
Kratak odgovor je: da, ali ne sami.
Sa deset godina, kad najčešće u ruke dobijaju prvi uređaja, deca su na prekretnici. Dovoljno su velika da razumeju osnovne principe empatije i posledica, ali još im trebaju jasne granice i konstantno vođenje. To je uzrast kada se karakterni obrasci tek formiraju, što znači da je ovo idealno vreme za učenje.
Ono što roditelji mogu da urade:
Razgovarajte pre nego što date telefon. Ne samo o tehničkim stvarima, već o ljudskim. Pitajte ih kako bi se osećali da neko njima napiše određenu stvar. Vežbajte scenarije: „Šta ako neko u grupi napiše nešto ružno o tvom drugaru?“ Ne tražite savršene odgovore, već razvijajte kod njih naviku razmišljanja pre reagovanja.
Postavite jasna pravila za korišćenje grupa. Na primer: nikakve poruke posle devet uveče, provera telefona zajedno jednom dnevno, obaveza da vas obaveste ako vide ili dožive nešto uznemiravajuće. Ovo nije narušavanje privatnosti – to je spremnost deteta za samostalnost.
Budite konkretni oko toga šta nije dozvoljeno. „Nemoj biti loš“ je previše uopšteno. Umesto toga: „Ne pišemo stvari koje ne bismo rekli nekome u lice. Ne šaljemo poruke kada smo ljuti – prvo razgovaramo sa mamom ili tatom. Ne učestvujemo u zadirkivanju, čak i kada mislimo da je ‘samo šala’.“
Učite ih šta treba da urade kada vide da neko povređuje drugog. Mnoga deca ne reaguju jer ne znaju kako. Dajte im konkretne alate: „Možeš privatno da napišeš tom detetu koje je povređeno i pitaš ga kako je. Možeš da nam kažeš. Možeš čak samo da ne učestvuješ – nećeš stisnuti ‘sviđa mi se’, nećeš poslati emotikon.“
I najvažnije – budite model ponašanja.
Viber grupe, WhatsApp grupe, sve te digitalne prostorije mogu biti alatke koje nas povezuju i olakšavaju život. Ali samo ako naučimo da ih koristimo sa namerom, sa granicama i sa svešću o tome šta one našoj deci uzimaju, a ne samo šta im daju.
Vaša uloga, kao roditelja, nije da budete savršeni. Nije ni da uvek znate tačan odgovor. Vaša uloga je da budete prisutni, da vodite razgovore, da postavljate pitanja i da ponekad kažete „Ne“ – tehnologiji, grupi, pritisku da uvek budemo dostupni i uvek brzo rešimo sve.