Pre nekoliko dana proslavili smo još jedan Divan dan, divan dan… mom malom prvaku, koji ima sada punih 7 🙂 Sve je bilo super, čak nas je i vreme poslužilo, što je uvek jedina stvar o kojoj brinem. Jer, kada imate kuću s dvorištem i na 50 metara od kuće veliko igralište za decu, onda vam za rođendan jedino treba – lepo vreme. Bar ja tako mislim. I žao mi je što sve više mama ne misli tako. Zbog toga ću sada da kažem, pa ko se ljuti, ljuti se.
Često se upuštam u razgovore o dečjem rođendanu sa drugaricama, koleginicama…ženama koje imaju decu, jer je to jedna od neminovnih tema, i to tema koja toliiiiiko zabrinjava mame, da ja više ne mogu da ne kritikujem u oči. Evo i zašto.
Od rođendanskih proslava, trčeći za fotografijama uglavnom zapadnjačkih „stilova“ proslave rođendana, žene (da, da, samo i jedino žene) su napravile takav problem, takav bauk, ludilo koje vlada mesec dana pre i mesec dana posle rođendana! Dobro je dok je dete malo pa ne zna šta se dešava, ali kada naraste i počne da shvata o čemu roditelji pričaju…i ono počinje da doživljava rođendan kao traumu, pitajući se u svojoj glavici – da li će mi ovi uopšte i slaviti rođendan? Toliko sve žele:
1. 6 vrsta sokova, pa se onda žedna ili uopšte nežedna deca misle i misle koji bi sada mogli da izvoljevaju, prljaju 134 čaše, jer neće valjda piti jabuku iz ove gde su pili jagodu…Takođe, to je super način da se što bolje ispovraćaju, kada saberu tih 6 vrsta sa tročasovnim skakanjem…
2. tanjiriće sa baš tom slikom, na koju samo 10% dece obrati pažnju, više ni slavljenika ne zanima šta je na tanjiriću, jer mu pažnju zaokupe deca…
3. 4 vrste salveta, jer i ove su bile BAŠ lepe…
4. kanapee, pice, tortilje, za decu koja će samo gricnuti malo i otrčati u igru…
5. animatore, klovnove, jer – neće valjda neko s njima da se igra? Mama, tata, stariji brat, ili ne daj Bože deca sama da se zabave?
6. vatromet – nova moda, a što da ne i to? ima se, može se…
7. kapice, koje će skoro svi pobacati i izgaziti u rekordnom roku…
8. trubice, od kojih i zidovi dobiju upalu ušiju…
9. face-painting, iliti oslikavanje lica dece…Ja stvarno ne znam kako smo živeli bez toga do sad?..
10. poklončiće za svako dete-gosta – kao znak pažnje i zahvalnosti (čitaj: ima se može se)…
11. rođendane u trajanju od 3 sata, ili 2, u ekstremnim slučajevima, (čitaj: ajd` samo da otaljam…)…
12. igraonice po svaku cenu – što je posebna priča, vrlo bolna mnogim ženama…
13. zvanje roditelja, koji ostaju na rođendanu uz svoju decu, što automatski znači da je potrebno obezbediti dobru kilažu rolovane prasetine, kupus-salate, piva i crnog vina…
14. razne grickalice (čips, perece, štapiće, lizalice, bombone…) pre i posle slanog dela i torte…
(ovo moramo prošaputati, pošto se o tome samo šapuće – 15. dobar poklon, znači, ako može bez: ramova za slike, keramičkih šoljica, raspadajućih igračaka…i ostalih smrdećih sitnica od Kineza. Ako može: neki dobar, firmiran duks, firmirane patike, zlato, pa što da ne i torta, evrići, original barbika, nešto iz fensi radnji…znači- uglavnom ono što vole mame a ne vole deca…)
16. da to bude datum koji odgovara što većem broju gostiju – nema veze što je rođendan u julu, slavi se u septembru, kada je ceo razred tu…
17. zvati celu grupu vrtića, ili ceo razred, bez obzira što dete ne voli sve drugare ili se ne druži baš sa svima…
18. i tako u nedogled…budimo strpljivi, svakim danom niču nove ideje…za proslavu rođendana na što luđi, što blesaviji i skuplji način…
Što jednostavno kada može komplikovano?
Da bar svaki roditelj ima firmu koja prodaje sve ove navedene drnde i usluge, još bih i razumela. Ali ovako, kada se dižu krediti za proslavu rođendana, ne bi li Cica, Maca, Kuca i Jeca o njemu sutra pričale na pijaci, na poslu…Nemam reči.
Gledam ja to stalno, i evo kako VIDIM sve ove stavke:
1. Rođendanska torta ne mora uopšte ni da bude torta. Ako je ukrasite sa sitnicama, slikama koje dete voli, to može biti i običan kolač. Njih ne zanima kilaža i vrsta fondana, samo detalji koji se odnose na njihove omiljene likove iz bajki, crtaća. Nikako ne bih da se zamerim ženama koje žive od pravljenja torti, ali vrlo je očigledno da je više od polovine kilaže torte otišlo na fondan, tj. ukrase koji su preslatki, nezdravi, i potpuno neukusni u odnosu na biskvite i filove.
Moja plazma torta, jednostavno, brzo, klinci oduševljeni, ukusno, šta fali?
Iako možda nekome izgleda, ali pravljenje cveta, mace, u mom slučaju dinosaurusa, uopšte nije problem. Deca to ne gledaju kao mi: svaku sitnicu, grešku, mora sve biti savršeno. Uostalom – za koga vi pravite taj rođendan?
Deca nisu perfekcionisti, oni znaju da maštaju 🙂
2. Kada sam počela da slavim deci rođendane, SAMO jednom sam se zeznula sa ovim sokovima, i okrenula novi, divan, jednostavan list u svom životu. Zapamtite i razmislite: samo voda i limunada. Zakon zauvek, a ako probate, videćete da sam u pravu. Pošto slavimo rođuse u leto i jesen, za ovaj prvi limunadu pravim sama (vrlo prosto i jednostavno) a za ovaj drugi kupim (jer ona domaća više ne prija organizmu po nižim temperaturama). I to ne mnogo, bez preterivanja. Posle slatkog (torte) se u mojoj kući pije voda i ništa drugo. Kod mene se nikada nije desio ni jedan slučaj povraćanja, boli stomak i sl.
Voda i limunada – za zdrav stomak deteta 🙂
3. Ah, ti tanjirići…Problem broj 2, odmah nakon mira u svetu. Pa šta ako nema onih sa dinosaurusima? kakve bi eto mi svi voleli…Ali nema! Čak ni gusare koje smo postavili niko nije jednom rečju prokomentarisao, nego deca pričaju svoju temu, pričaju…A tortu sam im sekla na obične, bele…niko reči jedne, deca jedu, gledaju u torte (šareno, prosto, sa malim dečjim detaljima), svima super.
Deca izvoljevaju samo pred obiljem 🙂
4. Ah, te salvete…Ako može što deblje, što mekše, sa tom i tom slikom, jao vidi ove! tako su slatke, ajd i ove, pa da kombinujemo…I onda vi to sve lepo iskombinujete (želje i novčanik) i pri kupljenju tanjirića shvatite da se skoro niko od dece nije ni primakao očaravajućim slikama, a kamoli obrisao usta!? I šta ćemo onda: niti vratiti u pakovanje, niti baciti…I ja sam se prvi put tako zanela, pa onda mesec dana sve moguće šnicle ostavljala da se cede na drečavo roze medama, barbikama… Obične, skromne, u boji da, ali ako nema dinosaurus, pa nije kraj sveta! Da li treba da napomenem da ću i u narednih mesec dana šnicle cediti na rođendanskim salvetama… Obećanje samoj sebi: sl.put delim kuhinjske ubruse, i to samo deci koja su musava.
Deca ne obraćaju pažnju na detalje koji očaravaju odrasle 🙂
5. Gde nestadoše oni divni rođendani gde se jeo hleb namazan margarnom, komad salame i rendani sir preko? Skoro da je to i zaštitni znak rođendana iz prošlosti: hleb, salama i rendani sir. Danas: ovo dete ne jede ovo, ovo salamu, ovo šampinjone, ovo je alergično na ovo…Ako imate sreće – poješće mrvicu od gomile koju ste spremili! Tek kada deca malo porastu, jedu više, ali sve do školskog uzrasta je brljavljenje! Bacaju tako ljudi hrane i hrane na svakom rođendanu, ne misleći mnogo o tome šta rade. Samo i jedino zbog želje mojih mladunaca, uglavnom je na meniju pica, obična kaprićoza sa šampinjonima i kečapom, isečena na male komade. Nema ništa drugo! I znate šta? Svi jedu! Niko ništa ne odvaja, ne glupira se. Ako se nekome baš i ne sviđa, dete iz želje da se ne izdvaja ili da ne ostane gladno, to ipak pojede! Vuci siti, ja srećna.
Društvo deci otvara apetit i pruža ukus jelima kakav nemaju nikada, sem na rođendanu 🙂
6. Ja nikada nisam unajmila klovna ili animatora. Iako imam dobrih prijatelja među njima, iako sam to mogla dobiti i besplatno. Takođe, uvek nađem vremena da osmislim par igrica za decu, ako im bude dosadno, a bilo je takvih situacija, pogotovo kada imate dete koje nije više malo a nije ni veliko…Toliko ima mnogo igara koje mogu ulepšati rođendan, treba samo iskopati ideju iz glave, knjige, kompjutera. Bez imalo ili mnogo para, sa običnim kućnim stvarima. Ako rođendan ima animatora, onda deca kao roboti gledaju u njega, očekuju zabavu samo od njega i postupaju prema njegovom uputstvu. Tu nema mesta mašti i volji deteta, i onoj njihovoj „Ej, `ajde da se igramo ovoga…“ Ja ne bih da obezvrednim posao ljudima koji to rade, ali verujte, znam i priču druge strane, strane animatora. Da li su to vaspitačice, razni zabavljači…roditelji od NJIH očekuju zabavu. Nije bitno šta, kako…Bude tu svega: ako tačka nije „na nivou“, neka deca udaraju animatore, plaču, hoće kući…To se zna pretvoriti u pravi cirkus!
Čak i ovakva deca, navikla stalno na više, više…izgube se u gomili onih „običnih“ u našoj kući, jer bi inače bila u manjini, odbačena. Za dobru žurku u našoj kući potrebno je – ništa što već nemamo: igračke i muzika.
Pustite decu da se sama igraju, ona to znaju 🙂
7. Ovo ne znam kako da prokomentarišem a da ne uvredim roditelje koji ovo plaćaju, jer mi se čini da je to najvažnije. Da se priča…Totalno nepotrebno. Deca u vatrometu ne vide toliku pompu kao odrasli, niti su zainteresovani da 5 minuta drže svoje glavice ka gore i dive se. Par prskalica za Novu godinu je sasvim dovoljno.
Izvor: Blog mog života