– И онда ће Деда Мраз, кад види колико си добар био цеееееле године, посебне пакетиће да издвоји бaш за тебе.
– За мене? Оно што смо му написали у писму?
– Да, баш оно што смо му написали у писму. Хајде сада… Лаку ноћ…
***
– Је л’ ти стварно Димитрију причаш ове глупости? – упитала ме је сестра. – Ја Марку кажем лепо да изабере шта му се свиђа и да ће мама и тата то да му купе за Нову годину. Какав Деда Мраз, Мајо! Па он има пет година, још мало па ће у школу! Шта да каже, да Деда Мраз постоји?! Па сви ће му се смејати!
Моја сестра је била увек она практична у породици, није много марила за бајке и „остала замлаћивања“. Свет је такав какав је, што ми га шећериш, знала је да каже. Није то било места ни за случајне љубазности, за наградна унапређења и чудесна заљубљивања, а најмање за Деда Мраза!
– Шта ћеш следеће да ми кажеш, да му је Зубић вила донела поклон кад му је испао зуб?
Шта ми је тај Деда Мраз пара избио из џепа!
На једном дечјем рођендану у играоници, док деца скачу као блесава и јуре се уз „Ишли смо у Африку“, маме пију кафу и коментаришу – вртић, одрастање, моје дете ништа не једе, моје дете неће да спава, моје дете… Обично сам најтиша мама у тим групама, али како се ближила Нова година, а сестра ме „испресецала“ практичношћу, негде у паузи разговора поставила сам то мало-велико питање:
– Да ли ваша деца верују у Деда Мраза?
Какофонија одговора је на тренутак надјачала „Деца су украс света“ из суседне просторије, а онда су почеле, једна по једна:
– Ја му кажем оно, ако будеш добар Деда Мраз ће да ти донесе поклон. Али Матија није глуп, види и он да ту нешто не штима.
– Мене је Нина питала како ће један Деда Мраз да обиђе целу нашу улицу и је л’ неће да се изгуби у Београду?
– Ма ја се никад нисам оптерећивала тиме, само стигла Нова година, купили смо ти поклоне, Деда Мраз је за малу децу, не знам ни ја шта више причам, ако ми верујете!
– Вала, шта ми је тај Деда Мраз избио пара из џепа! Једва чекам да се одсели назад на свој Северни ледени пол!
– Па добро, али чак и ако дете не верује у Деда Мраза, опет ћете му куповати новогодишњи поклон. У чему је онда разлика?
Нисам била спремна да отворим ту расправу – да је поклон исти и да је спектакуларан само зато што дете мисли да је од Деда Мраза. Зато што верује да постоји чаробно место у коме се играчке праве „по мери“ детета. Зато што замишља радионицу усред села прекривеног снегом, са лампионима, са магијом, са ирвасима. Зато што замишља.
Децу не треба лагати!
Онда је Дејанова мама Снежа десет минута причала како је Деда Мраз чиста обмана – објашњавала је са толико страсти да сам посумњала да мисли како и ја, одрасла жена од 36 година, верујем у брадатог деду. У реду је, Снежо, хтела сам да кажем, али ме је опчинила причом: децу не треба лагати и обмањивати, како ће знати да цене поклон ако им кажеш ту глупост: Деда Мраз га је направио у својој радионици и послао. Мислим да треба што пре да кажеш Димитрију истину о Деда Мразу! Да си се збунила и да не знаш шта ти је било, али да Деда Мраз не постоји! Ма ‘ајде, молим те!
– Мислиш да треба да кажемо Димитрију да Деда Мраз не постоји? – питала сам мужа после тог рођендана – Он је тако срећан што ће добити поклоне, па све оне песмице што певају у вртићу… Али шта ако га тако обмањујемо?
– Не оптерећуј се глупостима, Мајо. Свако дете у неком тренутку схвати да је Деда Мраз лик из бајке. То није ни лаж, ни обмана, већ подстицање маште. Исто као Пепељуга, исто као Снежана. То је само лепа и поучна прича која увесељава и показује да је све лепше ако маштамо.
Деда Мраз вози кроз чаролију детињства
То ме је подсетило на Ајнштајна – „Постоје два начина да проживите живот. Један је као да ништа није чудо. Други је као да је све чудо.“
Ако нешто желим да научим дете јесте да увек може да изабере начин на који ће да живи. Деда Мраз постоји, Деда Мраз не постоји. Обмана, лаж, филозофирање у празно. Зашто не бисмо једноставно све ставили у један велики новогодишњи пакет и рекли: ОВО ЈЕ МАШТА! ИЗВОЛИ, РАДИ С ТИМ ШТА ЖЕЛИШ!
Када одрастемо мислимо само о томе како је све озбиљно, како нема чуда, како сам ето баш ја малер, треба се помучити, ништа не пада с неба и тако у недоглед.
Па, ништа не пада с неба осим – Деда Мраза. Он је она ледена, пахуљаста сенка, сашивена од идеје, од снова, од просте истине – ако желимо да нам живот буде чудесан, треба таквим да га направимо.
Можда звучи превише бајковито, али чак и одрасли „озбиљни“ људи који „мисле како треба“ имају име за то – креативно мишљење. Сва та креативност, оригиналност и иновативност која се од нас тражи кроз школовање, а онда потом у великим компанијама у којима радимо за плату – е она не пада с неба. Њу достојанствено и лепо, обучен у црвено одело, у раном детињству донесе Деда Мраз.
Можда не постоји Деда Мраз, али оно маштање, ишчекивање, радост отварања поклона, наивна дечја срећа и те како постоји. У ствари, ако су паметни, и родитељи треба да узму тај „децембарски пелцер“. Машта се добро прима тамо где је отворено срце.
Па сад, хо-хо-хо!
