Кретање је у самом „срцу“ и кроз кретање деца проналазе различите начине да се развијају интелектуално, емотивно, друштвено и, наравно, физички.
Свако учење почиње телом. Од хватања прста, до хватања звечке до схватања механике пузања, стајања, ходања, скакања и загрљаја , сваки потез који неко дете направи – намерно или случајно – води ка учењу. Кретање, наравно,код детета развија физичке способности. Али у исто време, у мозгу се граде сензорне перцепције и критични путеви потребни да би се остварио њен пуни потенцијал.
Истраживања показују да се у првим годинама детињства у мозгу сваког детета гради негде око 90% неуронских путева. Ти путеви одређују како дете мисли и учи, али још више, уобличиће ко оно постаје. . . које су његове страсти и стремљења, жеље и изазови, унутрашња размишљања, спољашње реакције и погледи на живот. . . све што тече кроз неуронску мрежу изграђену његовим најранијим физичким и сензорним искуствима.
Са једноставношћу која одузима дах, природа је створила да овај процес учења буде истовремено динамичан и непрекидан, истовремено градећи тело и мозак . Као такво, што се више дете креће, то више стимулише мозак. Што је више мозга стимулисано, потребно је више покрета да би се добило више стимулација. На тај начин природа нежно подстиче дете да истражује ван његових тренутних граница према сопственој радозналости да стекне нове способности. И то је, наравно, оно што називамо учењем.
У раном детињству је СВЕ важно. Заправо, сама природа раног детињства је замршено ткање у којем се мало помало одједном развија све одједном . Другим речима, ниједна физичка вештина, когнитивна мисао, креативна инспирација, емоционално буђење или друштвена нијанса нису изграђени у потпуној изолацији. Уместо тога, свако искуство и напредовање негује све остале што заузврат покреће ЦЕЛО ТЕЛО ДЕТЕТА ка напред.
И имајте на уму, да је ово путовање само за ваше дете. То није трка. То није такмичење. Не ради се о томе да ли је прво, или најбоље. Такмичење у било којем облику, из било којег извора и из било којег предмета, у раним детињим годинама убризгавање вештачке препреке која компликује ствари, додаје непотребан стрес и вама и вашем детету, а што је најгоре од свега, може успорити дететов напредак.
“Спремност” је стање ума. По мом мишљењу, фокус у раном детињству треба да буде на томе да помогнете свом детету да научи да се креће на његов сопствени начин. Дефиниција „спремности“ би гласила да се код детета мора развити поверење у његове сопствене способности за савладавање изазова свог свакодневног света.
Верујем да све што деца раде има развојну сврху која им помаже да уче и расту својим темпом.
Ту сте да их пустите, усмеравате и пратите .
Јелена Кудрић
дипл.дефектолог логопед, реедукатор психомоторике