Последње две година ми долазе деца која имају нарушен развој, која у различитим комбинацијима имају пробем социјалне интеракције, поремећај пажње, стереотипне радње, не говоре и на било који захтев дају одоговор у виду беса, бацања, повређивања или самоповређивања. Када вам неко наброји све ове „симптоме“, одмах помислимо да се ради о поремећајима из спектра аутизма. Међутим, након што обавим разговор са родитеља, узмем анамнестичке податке и урадим опсервацију детета, схватим да је у питању нешто друго.
Родитељи на почетку неће увек искрено рећи да је дете проводило време испред екрана више од два сата, то потпуно разумем, јер је и за њих то свесност неуспеха. С друге стране имате родитеље који нису упућени о утицају и штетности екрана на развој детета.
Екранитис – болест новог доба
После изложености хиперстимулацији, коју нуде телевизија, канали намењени бебама и деци, стварни свет изгледа као бледа фотографија нимало привлачна.
Ја имам једну формулу коју увек кажем родитељима, а то је – време проведено испред телевизије = 2x времену проведеном у активној игри и раду. Што значи ако дете проведе 1 сат испред екрана, мора у провести у активној игри 2 сата, ако проведе 4 сата испред екрана мора провести 8 сати у игри, а ретко ко данас може деци да приушти 8 сати игре.
Родитељи често дођу и кажу „Наше дете неће да једе без телефона или таблета испред себе.“ На ту изјаву ја их обично питам да ли су некад пустили дете да буде гладно дуже од 3 сата, на шта ме већина родитеља гледа чудно. Деца кад су гладна, као и ми одрасли, не требају никакве додатне стимулације за јело. Глад је основна стимулација да дете једе, без икаквих технолошких чуда и магија.
Деци задовољавамо потребе према нашим уверењима, не дамо им ни да буду гладни, ни жедни, ни знатижељни. Када кажем гладни и жедни, не мислим на то да им цели дан не дате да једу и пију, него у оптималном времену њиховог развоја. Не можете рећи детету „Јеси ли жедан? Јеси, јеси. Ево воде, узми воде. Мама ти да воде.“ Не остављате простор детету да само тражи, да се само потруди на свој начин да вам нешто покаже, затражи или дохвати. Родитељи морају престати „гајити“ време детријархата.
Данашња технологија учи децу да се додиром на икону отвара садржај одмах и сад. Нема потребе за чекањем и стрпљењем, а с тиме нема нити могућности за досаду, јер су садржаји бесконачни, а то опет ускраћује правилан развој, јер је досада покретач знатижеље, радозналости, маште и игре која је детету основни инструмент за упознавање света и свог положаја у том свету.
Да би дошло до било какве промене код детета, родитељи морају да промене себе.
Данас је и проблем, јер имамо децу која су презаштићена и који због тога нису “ништа радила” , имала обавезе у складу са својим узрастом, нису имала одређена правила и границе, те због таквог пасивног начина живота нису могли да развијају грубу и фину моторику, имају проблем са усмеравањем пажње, кад имате лошу моторику и говор мора да касни, рекацију беса на свако одбијање задовољења потребе САД И ОДМАХ. Губимо се у једном вртлогу саможивости задовољења потребе детета, да му ништа не фали, прелазимо у време детријархата које, верујте, ће да ескалира са све већим бројем деце са тешкоћама у развоју – ако се не променимо ми. Ми учимо децу, ми их подижемо и васпитавамо, волимо их и бринемо о њима. Када родитељ размишља како воли своје дете, и каже да му неће дати да се мучи и радиће све уместо њега, такав родитељ не мари за своје дете. Не мари никако. Став који родитељи треба да изграде код себе је престану да чине за дете што је више ствари могуће, што је раније могуће. Једна реченица коју сам чула од једне докторке коју остављам за крај родитељима је „Уколико мислите да децу штитите преузимајући све на себе, знајте да никога не можемо заштитити – децу можемо само ОСНАЖИТИ.“
Аутор текста: Косана Николић, дефектолог у посебном одељењу у Бијељини
Извор: Питајте Дефектолога