Велики број данашњих родитеља прати објаве на тему технологије, не полазе сви од исте основе и са истим уверењима, те ћу се ја у наредним редовима потрудити да вам из угла дефектолога, практичара, укажем на неке аспекте коришћења технологије.
Током мог одрастања, имала сам ту привилегију да цртани филм није био нешто што се подразумева, један се приказивао пре одласка у вртић, а увече смо сви једва чекали програм „Лаку ноћ децо“, који је заиста то и нудио, уживање у луткарској представи и затим спремање за спавање. Временом се програм усложњавао, па су ту били и „Фазони и форе“, „Невен“, „Луткомендија“, „Музички тобоган“, „С оне стране дуге“… и све су то били програми које смо очекивали са нестрпљењем, чекајући дан и термин у ком се приказују. Слободно време смо спрам узраста и места становања проводили са другарима, браћом и сестрама или сами у својој машти, правећи чаролије заиста од „штапа и канапа“. Временом је технологија напредовала, и заиста сам захвална стручњацима који нам данас омогућавају да будемо сведоци напретка и корисници свих погодности које нам интернет, смарт телефони, велики и мали екрани пружају. Међутим, овде се поставља питање, да ли ми користимо нову технологију да бисмо напредовали, да ли увиђамо њену праву примену или нам она служи да идемо линијом мањег отпора, да јој прибегавамо јер нам омогућава да избегнемо суочавање са самима собом, са изазовима који се пред нас ставе и са улогама које смо сами изабрали.
Неретко се постави питање када је право време за цртане филмове, за игрице и таблете. Рећи ћу вам једну велику истину – није важан узраст, важан је разлог због ког нешто радимо.
Па кренимо из почетка. Покушајте да се присетите како сте први пут спознали лист, како сте видели балон и како је изгледало када сте га дотакли, како је изгледао ваш први шут лопте и спознаја да можете нешто да дохватите. Углавном се оваквих тренутака не сећамо, а данас нам се они подразумевају. Наша деца са друге стране спознају свет испочетка, видевши по први пут своје прсте и њихову намену, видевши вас и осетивши ваш загрљај и спознајући емоције као резултат својих потреба и ваших одговора на те потребе. Ово је заиста чудесно, имамо прилику да сведочимо како то изгледа када неко по први пут осети воду, дотакне траву, проба лимун или осети додир друге особе. Све су ово важни аспекти развоја, емоционалне интелигенције, практичне интелигенције, социјалних улога, комуникације и говора, сензорне интеграције, спознаје себе. Ми свесно или несвесно утичемо на ове спознаје детета, питање је само у којој мери желимо да будемо и одговорни за последице које могу да уследе.
Данас се родитељи боје да укидањем технологије на најранијем узрасту утичу на технолошко описмењавање свог детета, да га изопштавају из друштва, а са друге стране страх од последица коришћења технологије искаче као подсетник са свих страна. Како ћете знати који пут да одаберете, рећи ће вам одговор на једно питање „Зашто сада ово радим?“
Фасцинантна је појава да ће дете седети испред екрана и непомично упијати, и ова појава може да траје сатима. Исто као и када се ми загледамо у серију, претражујемо интернет или друштвене мреже. Зашто дете воли да гледа садржаје попут цртаних филмова, реклама или спотова? Зато што се слика брзо мења, мелодија и текст (поготово када је енглески садржај у питању) су брзи и весели, боје су јаке и стимулативне и свепрожимајуће, опијајуће. Дете ништа не мора да ради осим да седи и упија, нема акције и не очекује се никаква реакција. Зато се и прибегава овој врсти забаве јер знате да ће дете бити мирно, добро и тамо где сте га оставили. Само је питање да ли је то оно што дете од пар месеци или година и треба развојно да буде? На овај начин изостаје права стимулација, коју узрокује акција – у контакту са стварним објектима, животињама, особама и ситуацијама. Говор се стимулише пасивно, па неретко имамо децу код које изостаје разумевање основних налога и матерњег језика, али пасивно репродукују нпр. енглески језик јер им се он пласира. Једном приликом су ми се обратили родитељи детета од 16 месеци, уплашени да њихово дете заостаје у развоју. Ово дете је заиста каснило за својим узрастом у свим аспектима развоја – од говора, преко когнитивног развоја до моторичких вештина. Зашто? Постоји цео низ разлога, засигурно, укидањем једног од њих „добили“ смо дете које почиње да брбља, да реагује на налог и да спознаје свет око себе. Ово дете је од најранијег узраста било изложено дечијем каналу и телевизија је била једини извор стимулације. Укидањем телевизије на најранијем узрасту дете је почело да комуницира, почело да је истражује свој говорни апарат, да спознаје свет око себе, стварне објекте и стварне ситуације.
Најбољи начин да стимулишемо развој говора и подстичемо комуникацију јесте да у њој сами учествујемо. Причајте са вашом децом, са вашим бебама од трена када су зачете, објашњавајте вашој деци сваки корак, емоцију, проблем, будите активни учесник у одрастању вашег детета, спремни да дате подршку или објашњење онда када је то потребно, уместо да пласирате већ припремљен садржај и користите инстант решења.
Да ли деца треба да слушају песмице? – Наравно, пуштајте деци песмице и у исто време ви певајте са њима, плешите или стварајте. Када дете креира само или уз вашу помоћ покрете, уместо да репродукује оно што види на екрану дете спознаје своје тело, покрет и свет у односу на себе. Оног момента када дете прати видео уз мелодију, фокус се ставља на визуелну перцепцију, што детету отежава праћење звука, текста или ваших налога, и опет долазимо до пасивног учешћа. Учећи дете да уз мелодију креира покрет или одговара на задату тему преко цртежа или неког другог средства, дете вежба и пажњу, концентрацију и фокус. Дете треба да буде изложено свим стимулусима, само је питање на који начин и у којој мери.
Игра. Детету је често досадно јер је навикло на јаку стимулацију, на то да је пасивни учесник забаве, јер је од најранијег узраста било изложено цртаним филмовима, брзим сликама и свепрожимајућом музиком или пак сталним анимирањем од стране одраслих. Када то изостане дете не зна како да користи своје окружење, своје време и своје могућности у сврху задовољења неке потребе. Вапи за стимулацијом, а све што му се нуди није довољно јако и захтева од њега додатну акцију. Тада деци постаје досадно. Тада се јављају отпор и фрустрација, јер се од њих очекује да буду креативни, да спознају окружење, а они једино што знају и препознају је екран. Зато од најранијег узраста пустите дете да истражује своје окружење, своје играчке, књиге и своје тело, укажите му поштовање приликом креирања сопствене игре и подарите му време да научи и спозна непрегледне могућности које креира.
Тема технологије, и начина на који јој ми налазимо намену надмашује капацитете једног текста, тако да ускоро можете да очекујете наставак. Овом приликом бих желела само да истакнем да ће ваша деца неминовно бити технолошки описмењена, користиће све предности интернета и друштвених мрежа, поставите себи само питање да ли желите да вам се ваше дете обрати када му треба помоћ, појашњење и подршка или желите да инстант решења тражи од других?
Пише Јелена Благојев
Извор: ntcucenje.com