Bilo je tih kriza i hvala bogu biće ih još, ali nekad se čini da je ceo život jedna duga kriza sa kratkim predasima između. Rastemo, razvijamo se, pa onda malo stagniramo, pa nas nešto opali da ne znamo gde smo, onda opet rastemo i razvijamo se i niko ne zna kada će proći. I da li će?
Smešna smo bića mi ljudi. Svakom njegova muka najveća. Slepi kod očiju, često promrzlog srca. Tuđa nas muka dotakne tek povremeno, tek kada je gigantskih razmera (kao poplave nedavno). A ove male, svakodnevne muke i borbe, ljudi pored nas, ne vidimo ili se pravimo da ih ne vidimo. Tako nam valjda lakše…
Ko će ga znati?
I tako ide, nekom dobro, nekome manje dobro, ali sve jedno pored drugog, nema preplitanja i doticanja u toj trci na duge staze. Kada stigneš na cilj i okreneš se iza sebe, računaće se samo to koliko si puta zastao da pružiš ruku, pomogneš da neko ustane, poturio rame, podelio gutljaj vode i komad hleba. Samo to će se računati.
Jer u trci, zvanoj život, nema pobednika, nema gubitnika. Ima samo saboraca i prijatelja. Samo to se računa, sve ostalo je bezvredno i prolazno. Samo trenuci iskrene sreće i ljubavi ostaju tu negde oko nas.
Često se setim Definicija uspeha Ralfa Alda Emersona. Divna je, mudra, duboka i kaže sve što trebamo znati:
“Smejati se često i mnogo;
zadobiti poštovanje pametnih ljudi i ljubav dece;
zaraditi poštovanje iskrenih kritičara i izdržati izdaju lažnih prijatelja;
uživati u lepoti;
nalaziti najbolje u drugima;
učiniti svet bar malo boljim – bilo da se radi o zdravom detetu, lepoj bašti ili promeni na bolje u društvu;
znati da je bar neko lakše disao jer si ti živeo.”
E to ja zovem uspehom!
Izvor:porodicni.blogspot.com