Титулу омиљеног ТВ наставника добио је током ванредног стања, али је у просветној јавности познат много пре тога – као један од најкреативнијих наставника у Србији, чија предавања деца слушају без гледања у сат. Током ванредног стања његове часове пратили су и родитељи. Сећам се коментара једне маме која је написала да је искључила ручак како би са сином испратила час.
Дејан Бошковић је наставник биологије у ОШ „Иво Андрић“ у Београду, већ 21 годину. Ова школа је у последњих неколико месеци привлачила много медијске и пажње јавности – цео колектив водио је борбу против система, да би на крају остварили неоствариво.
Дејан је и добитник бројних награда, међу којима и она за Најбољег наставника у Србији. Био је и сарадник ЗУОВ-а, као и члан бројних радних група за различити пројекте у образовању.
Зато нам је посебно задовољство што је прихватио да за наш портал говори о искуству онлајн наставе, али и о борби коју је његова школа водила претходних месеци.
Прво полугодиште практично је завршено. Утисци су веома различити, а као неко ко је био и део ТВ наставе, као и у директном контакту са ђацима, како бисте оценили ово прво полугодиште. Шта је прошло добро, а шта баш и не?
– Мислим да је добро све што смо могли ново да искусимо јер све то, осим што је уједно и ново искуство, свакако нас је натерало да размишљамо и делујемо у неким новим оквирима наставе који су, на крају крајева, наша будућност. Трудим се да не будем мрачан и да у свему видим и нешто добро, па тако и у новонасталим школским ситуацијама.
ТВ настава нам је показала да је у медијима потребан један озбиљнији образовни материјал, који може бити атрактиван и старијима и млађима, мада је наравно потребно да се постојећи формат унапреди и преобрази у нешто што би било ближе некадашњем ТВ школском програму. Онлајн настава нам је свакако унапредила дигиталне компетенције и у њој видим велики потенцијал за ваннаставне активности, посебно припремну наставу и слободне активности (ма како се оне данас званично звале). Настава у школи са А и Б групама пружила нам је могућност да радимо са мањим бројем деце у одељењу и имали смо могућност да се посветимо много више сваком детету, а и ИОП је у овом случају реалније изводљив.
Ипак, у настави смо имали и много сивих зона, да их тако назовем. Школски програми нису конкретније редуковани, иако је за тим очигледно постојала потреба. Ђаци који одређеним данима нису били у школи, према плану требало је да прате наставу од куће на ТВ-у, али њихов распоред и распоред предавања на телевизији нису увек могли да буду усклађени. Контролни задаци су тек проблем јер у недељи када их дајемо опет виђамо само групу А или Б, те ова друга група мора да ради у најбољем случају недељу дана пре или после, а то ипак нису исти услови за све. Ту су и технички и материјални проблеми, као и опуштенији однос ђака према настави која њима не изгледа нити озбиљно, нити обавезно.
Закључивање оцена се такође приводи крају. То је био заиста велики изазов за све. Каква су правила важила за вас, као наставника, у овом процесу? Сигурно да је много другачије него у реалној настави, али, јесу ли критеријуми код вас и ваших колега ипак мало „лабавији“ или не?
– Оцењивање је још једна сива зона и мислим да критеријуми у овом случају и нису толики проблем, иако јесу лабавији и због ове ситуације и не могу бити другачији. Најпре, када смо ми наставници ишли у школу, виђали смо само групу А целе једне недеље или само групу Б, што је значило да сваког ђака виђам упола мање времена него иначе и да је свакоме од њих и фонд часова упола мањи. И поред тога, дуго је било на снази да број оцена треба да буде четири и то је било јако тешко изводљиво и све је прилика била да ће се тридесетоминутни часови претворити у трку за оцене. То се касније променило, на срећу, али сада је настао проблем објективности. Јасно је да онлајн настава не даје велике могућности за то, па је некако договорено да се комбинује нека активност на онлајн часовима (што није лоше) и одговарање у школи. Додатни проблем су поправке оцена јер су и оне некако остале недоречене. Како реаговати ако се дете пријави да одговара, а не појави се у заказаном термину? Шта ако дете покаже слабије знање чак и у односу на тренутну оцену коју жели да поправи? Или она ситуација описана на ФБ групи када је дете из математике имало 1 и 2 и добило 3 на том одговарању, те шта му закључити? Који део градива питати уопште?
Желим да кажем да о свакој стратегији рада треба добро промислити и што је могуће више тога системски решити. Но, сада имамо неко искуство и можемо га искористити за друго полугодиште, ако мудрости има.
Шта очекујете да нас чека од 18. јануара и да ли сматрате да би наставак онлајн наставе био лош за ђаке?
– Као биолог и као наставник сматрам да је најбоље решење оно које ће сачувати здравље јер је оно најважније. Настава је свакако важна и јасно је да је она која се реализује у школи најефикаснија, али ако ситуација буде захтевала онлајн, за мене нема дилеме шта је најпаметније. Свакако да онлајн настава има својих мањкавости, али како написах, неке од њих можда и можемо да отклонимо.
Шта је то што недостаје да би систем боље функционисао и шта мислите да би требало променити када је реч о настави на даљину?
– Пре свега укључити наставнике активније. Још је Снежана Марковић својевремено имала сјајну идеју да направи мрежу добрих практичара. Таквих мрежа, група и страна има на друштвеним мрежама, али их треба системски организовати и подржати. Могу да се похвалим да знам много сјајних колега који чуда праве и ти људи су богатство. Размена идеја преко састанака, вебинара, друштвених мрежа, сајтова, можда чак и база знања, значила би свима. Усмерио бих снаге ка томе да се изнађу идеје да таква настава буде што је могуће више интерактивнија. Најкраће речено, дао бих реч наставницима.
Кад смо код система, ваша школа показала је да се против њега може борити. Пре неколико дана смењена је директорка која је била наметнута, да би на њено место дошла она коју сте и изабрали. То је процес који је трајао, али се нисте предавали. Да ли верујете да против оних лоших ствари у систему наставник може и треба да се бори?
– Мислим да ми, у ствари, немамо избора. Ми морамо да се боримо. Иако смо ми успели да децу не увлачимо у ову причу; нисмо са њима причали о ситуацији за време часова, нити смо штрајковали, свима је било јасно да деца све схватају. На крају крајева, причају са својим родитељима и скенирају нас боље од савремених апарата. Ми смо им узор и ауторитет и од нас зависи како ће они појмити садашњост и размишљати о будућности.
Борба је била застрашујућа и свако од нас је у неком тренутку времена имао тешку кризу, укључујући и мене. Без обзира на то, већ сам рекао да нисмо имали избора, а опет, имали смо једни друге и то је снага која не може да вас изда.
Сећам се да ме је погодила изјава једне моје колегинице која ми је рекла да ово више није њена школа. И заиста, она тада то више није била. Отуђена нам је и поништено је све што смо урадили оног тренутка када ми је поменута в.д. ноншалантно објаснила како данас све иде „преко везе“. И нисмо то прихватили, баш као што нисмо прихватили ни када нам је директор суседне школе поручио „да овај колектив мора да схвати да се ми ништа не питамо“. Ми имамо комплетну школу крцату факултетски образованим кадром, доказаним квалитетом, изузетним наставницима и како уопште може да се деси такав гаф у систему да се ми не питамо?
На крају, да завршимо ведријим темама. Кажу за Вас да сте били омиљени ТВ наставник, а родитељи су умели да прекину своје обавезе да би одслушали Ваш час са својом децом. Како гледате на искуство са ТВ наставом и да ли мислите да сваки предмет може да заинтересује ученика, ако се на прави начин представи?
– Урадио сам 80 часова и моје радно време тада било је по десет и више сати дневно. Најискреније, не бих се враћао том послу. Међутим, са ове дистанце, не бих се жалио. Било је то ново искуство, свакако занимљиво и драго ми је да је све то имало одјека. Некако видим ту наставу и као промоцију нашег позива и волим да верујем да и бар део нашег друштва наставнике сада гледа другачијим очима. На крају крајева, да сам остао без посла, што је у претходном периоду такође било „на столу“, ко зна, можда би ме нека телевизија и узела за научни програм. ☺ Но, без шале, некако верујем да би ТВ настава можда била занимљивија и краћа и тиме и ефикаснија уколико би часови више личили на интердисциплинарне емисије. Другим речима, када би више наставника одједном водило неку (животно значајну) причу и у то уграђивало садржаје и кључне појмове свог предмета. То би био тежак подухват, али уз мрежу добрих практичара коју сам већ поменуо, прилично сам сигуран да би био изводљив.