Бити родитељ јесте забаван, најлепши, али и свакако најтежи и најодговорнији задатак који имамо у свом животу. Свака особа жели да буде свом детету “добар родитељ”, и већина се свим снагама труди да то и постане. Међутим, да ли знамо и да ли можемо да васпитавамо своју децу и будемо “добри родитељи”?
Данас, многе породице имају стил демократије као основу свог функционисања. Она се огледа у томе да глас или мишљење родитеља има исту вредност као и глас детета, а негде се чак глас детета више бодује. Поред тога није страно ни мишљење да је правило да родитељ треба потпуно да жртвује своје сопствене потребе да би усрећио сопствено дете. У данашње време центар пажње родитеља је са понашања прешао на дечије емоције. Ова промена довела је до многобројних последица и поремећаја од којих су само неки од њих анксиозни поремећај код деце и тинејџера и депресивност. Иако је изузетно важно за дечије емоције да их чујемо, будемо упућени у њих и разговарамо о њима, ипак основни задатак родитеља треба да буде стварање безбедног и стабилног окружења за своју децу.
Посебно треба нагласити да су родитељи ти који су одговорни за постављање граница, јер подстицај да се деца чују, подрже и воле, не искључује родитељски утицај на стицање стрпљења, самосвести и осталих особина које је могуће развити код деце баш постављањем граница, а које су неопходне за живот.
Поставити некоме границу значи одредити шта му је дозвољено, а шта није. Дете нема још развијен осећај за реалност, а то значи да су дечије жеље безграничне. Оно често не разуме да оно што жели, може да буде опасно и штетно. Дете нема ни осећај за меру и по правилу претерује у ономе што жели. Њиме управља принцип пријатности који налаже да његове жеље морају да буду остварене.
Дакле, дете у првим фазама свог развоја функционише природно, што значи да се у процењивању света ослања на оно што осећа. Све што му је непријатно, оцењује као штетно и лоше, а оно што му је пријатно, као корисно и добро. Принцип пријатности изражава се кроз жеље: када дете оно што жели не може да испуни, тада се осећа осујећено, фрустрирано, дакле непријатно.
Запитајмо се која је онда овде улога родитеља?
Ако родитељ жели да стално усрећује дете, мораће да му испуњава све жеље. Када такво дете одрасте, биће несрећно јер неће моћи да се снађе у свету у коме му сви други не испуњавају жеље. Оно ће бити шокирано када схвати да то не чини ни његов емоционални партнер. Зато су родитељи ти који током детињства морају да науче децу како да обуздавају своје жеље: да од неких одустану, а да испуњење других одложе на неко време. Тако му помажу да одрасте у човека који уме да контролише своје жеље.
Особе које желе оно што је остварљиво, које могу да се стрпе онолико колико је потребно да би остварили жељени циљ, имаће задовољан живот. Проблем у постављању граница јесте у томе што дете то доживљава као одбацивање и негацију љубави. Када му родитељи нешто не дозволе или забране, оно својим емоцијама јасно показује да га они не воле. Главни разлог јесте то што дете не разликује себе од својих жеља. Оно погрешно мисли: ко одбацује моју жељу, одбацује и мене као особу.
Будући да многи верују како су добри родитељи само када је њихово дете срећно, због описане реакције родитеља, мисле да су зли родитељи, који трауматизују дете, тако да осећају кривицу и попусте. Уместо да наметну схватање да управо зато што га воле, неће да му испуне неке жеље, родитељи пристају на дететову погрешну логику да је прихватање његових жеља исто што и прихватање њега самога.
Шта је и да ли постоји, “исправно васпитање”?
Исправно васпитање подразумева пружање љубави свакако, али и дисциплиновање. Ако родитељи довољно показују детету да га воле, нема места за страх да ће ограничавање његових жеља бити трауматично и да ће то оставити последице по његов каснији развој. Управо супротно: показивање љубави помаже детету да развије позитивну слику о себи као вредном људском бићу, а дисциплиновање му помаже да постане самодисциплиновано и да једнога дана преузме одговорност коју треба да има одрасла особа.
Задатак родитеља јесте да припреми дете за самосталан живот у друштву. На том путу нужан је конфликт између родитеља који заступа друштвено и детета којим управља биолошко. Није пријатно постављати деци границе, али то је дужност оба родитеља. Ако се претера у томе, дете ће постати претерано скромно, а уколико му се попушта, дете ће бити размажено. Права мера је између тих крајности.
Следећи разлози говоре у прилог зашто родитељи не треба да одустану од повлачења граница:
Границе су услов за осећање безбедности
Чврсте границе, које искључују недоследност и преговарања, утичу на смањење анксиозности. Успостављена правила и рутине, за свакодневне активности а као што су времена за оброк, времена за кревет, времена за домаћи као и времена за играње – чије поштовање је испратио родитељ – стварају пожељну предвидивост у животу детета. Предвидивост смањује неизвесност, а то смањује нервозу. Када дете покушава да преговара око померања сатнице одласка у кревет, то умањује његов осећај сигурности, јер тада дете има погрешан осећај да има већу моћ од одраслих.
Некомплетно спрам комплетно развијеног мозга
Дакле, мозак детета није потпуно развијен, и стога им не треба дати моћ одлучивања. Према дечијој развојној психологији, “магично размишљање” је тип размишљања који преовлађује код деце узраста од две до седам година. Ово “магично размишљање” је оно што чини децу тако невероватно маштовитом. Међутим, такође сугерише да мала деца нису спремна за доношење великих одлука. Деца школског узраста (8-11 година), углавном су конкретна у свом размишљању. То је разлог зашто деца воле основна правила, и често воле да свет буде представљен црно-бело, оваква подела осигурава предвидивост и сигурност. Тек након 12. године деца почињу више да развијају апстрактно мишљење. То је разлог зашто је адолесценција прави тренутак да се експериментише са правилима и ограничењима. Ипак, родитељи и даље треба да буду “задужени” за постављање граница својим тинејџерима, јер они тек развијају самоконтролу и боре се са импулсивношћу, вежбају доношење одлука и уче се на грешкама. Иако данас знамо много више о развоју мозга, изгледа да имамо мање слуха за разумевање јединствених развојних фаза наше деце, и свести шта је одговарајући ниво могућности које треба да им понудимо. Многи родитељи данас преговарају са својим петогодишњацима као да су одрасли, и тиме им ускраћују један природан и безбедан ток емоционалног развитка.
Границе против нарцисоидности
За многе породице, дечије емоције, потребе и жеље су родитељима императив. Заборављају да је нарцизам нормално, и развојно одговарајуће стање код мале деце. Уколико рана, развојна нарцисоидност не буде у једном тренутку спутана, деца ће и као одрасли људи веровати да се свет врти око њих и остаће нарцисоидни. Родитељске границе имају за циљ да дозволе деци да одрасту, да схвате да не може увек бити по њиховом, да буду стрпљиви. Знајући да постоји граница, и да она често зависи само од добре воље и задовољства њихових родитеља, деца могу да науче да се носе са разочарењем, а благо разочарење узроковано постављеним границама, такође може да помогне деци да развију емпатију, али и да их повеже са стварним светом. У реду је и потпуно одговарајуће ако образложење родитеља гласи овако: “Доносим ову одлуку, јер сам родитељ, а ти си дете.” Појам родитељ није баук ако се ради о благој али чврстој и одлучној особи, чији је примарни задатак да детету обезбеди осећај сигурности и безбедности.
Дакле, када следећи пут одустанете од свог родитељског ауторитета, сетите се да то вашем детету не помаже дугорочно.
Извор: Психолошки центар Advice