Biti roditelj jeste zabavan, najlepši, ali i svakako najteži i najodgovorniji zadatak koji imamo u svom životu. Svaka osoba želi da bude svom detetu “dobar roditelj”, i većina se svim snagama trudi da to i postane. Međutim, da li znamo i da li možemo da vaspitavamo svoju decu i budemo “dobri roditelji”?
Danas, mnoge porodice imaju stil demokratije kao osnovu svog funkcionisanja. Ona se ogleda u tome da glas ili mišljenje roditelja ima istu vrednost kao i glas deteta, a negde se čak glas deteta više boduje. Pored toga nije strano ni mišljenje da je pravilo da roditelj treba potpuno da žrtvuje svoje sopstvene potrebe da bi usrećio sopstveno dete. U današnje vreme centar pažnje roditelja je sa ponašanja prešao na dečije emocije. Ova promena dovela je do mnogobrojnih posledica i poremećaja od kojih su samo neki od njih anksiozni poremećaj kod dece i tinejdžera i depresivnost. Iako je izuzetno važno za dečije emocije da ih čujemo, budemo upućeni u njih i razgovaramo o njima, ipak osnovni zadatak roditelja treba da bude stvaranje bezbednog i stabilnog okruženja za svoju decu.
Posebno treba naglasiti da su roditelji ti koji su odgovorni za postavljanje granica, jer podsticaj da se deca čuju, podrže i vole, ne isključuje roditeljski uticaj na sticanje strpljenja, samosvesti i ostalih osobina koje je moguće razviti kod dece baš postavljanjem granica, a koje su neophodne za život.
Postaviti nekome granicu znači odrediti šta mu je dozvoljeno, a šta nije. Dete nema još razvijen osećaj za realnost, a to znači da su dečije želje bezgranične. Ono često ne razume da ono što želi, može da bude opasno i štetno. Dete nema ni osećaj za meru i po pravilu preteruje u onome što želi. Njime upravlja princip prijatnosti koji nalaže da njegove želje moraju da budu ostvarene.
Dakle, dete u prvim fazama svog razvoja funkcioniše prirodno, što znači da se u procenjivanju sveta oslanja na ono što oseća. Sve što mu je neprijatno, ocenjuje kao štetno i loše, a ono što mu je prijatno, kao korisno i dobro. Princip prijatnosti izražava se kroz želje: kada dete ono što želi ne može da ispuni, tada se oseća osujećeno, frustrirano, dakle neprijatno.
Zapitajmo se koja je onda ovde uloga roditelja?
Ako roditelj želi da stalno usrećuje dete, moraće da mu ispunjava sve želje. Kada takvo dete odraste, biće nesrećno jer neće moći da se snađe u svetu u kome mu svi drugi ne ispunjavaju želje. Ono će biti šokirano kada shvati da to ne čini ni njegov emocionalni partner. Zato su roditelji ti koji tokom detinjstva moraju da nauče decu kako da obuzdavaju svoje želje: da od nekih odustanu, a da ispunjenje drugih odlože na neko vreme. Tako mu pomažu da odraste u čoveka koji ume da kontroliše svoje želje.
Osobe koje žele ono što je ostvarljivo, koje mogu da se strpe onoliko koliko je potrebno da bi ostvarili željeni cilj, imaće zadovoljan život. Problem u postavljanju granica jeste u tome što dete to doživljava kao odbacivanje i negaciju ljubavi. Kada mu roditelji nešto ne dozvole ili zabrane, ono svojim emocijama jasno pokazuje da ga oni ne vole. Glavni razlog jeste to što dete ne razlikuje sebe od svojih želja. Ono pogrešno misli: ko odbacuje moju želju, odbacuje i mene kao osobu.
Budući da mnogi veruju kako su dobri roditelji samo kada je njihovo dete srećno, zbog opisane reakcije roditelja, misle da su zli roditelji, koji traumatizuju dete, tako da osećaju krivicu i popuste. Umesto da nametnu shvatanje da upravo zato što ga vole, neće da mu ispune neke želje, roditelji pristaju na detetovu pogrešnu logiku da je prihvatanje njegovih želja isto što i prihvatanje njega samoga.
Šta je i da li postoji, “ispravno vaspitanje”?
Ispravno vaspitanje podrazumeva pružanje ljubavi svakako, ali i disciplinovanje. Ako roditelji dovoljno pokazuju detetu da ga vole, nema mesta za strah da će ograničavanje njegovih želja biti traumatično i da će to ostaviti posledice po njegov kasniji razvoj. Upravo suprotno: pokazivanje ljubavi pomaže detetu da razvije pozitivnu sliku o sebi kao vrednom ljudskom biću, a disciplinovanje mu pomaže da postane samodisciplinovano i da jednoga dana preuzme odgovornost koju treba da ima odrasla osoba.
Zadatak roditelja jeste da pripremi dete za samostalan život u društvu. Na tom putu nužan je konflikt između roditelja koji zastupa društveno i deteta kojim upravlja biološko. Nije prijatno postavljati deci granice, ali to je dužnost oba roditelja. Ako se pretera u tome, dete će postati preterano skromno, a ukoliko mu se popušta, dete će biti razmaženo. Prava mera je između tih krajnosti.
Sledeći razlozi govore u prilog zašto roditelji ne treba da odustanu od povlačenja granica:
Granice su uslov za osećanje bezbednosti
Čvrste granice, koje isključuju nedoslednost i pregovaranja, utiču na smanjenje anksioznosti. Uspostavljena pravila i rutine, za svakodnevne aktivnosti a kao što su vremena za obrok, vremena za krevet, vremena za domaći kao i vremena za igranje – čije poštovanje je ispratio roditelj – stvaraju poželjnu predvidivost u životu deteta. Predvidivost smanjuje neizvesnost, a to smanjuje nervozu. Kada dete pokušava da pregovara oko pomeranja satnice odlaska u krevet, to umanjuje njegov osećaj sigurnosti, jer tada dete ima pogrešan osećaj da ima veću moć od odraslih.
Nekompletno spram kompletno razvijenog mozga
Dakle, mozak deteta nije potpuno razvijen, i stoga im ne treba dati moć odlučivanja. Prema dečijoj razvojnoj psihologiji, “magično razmišljanje” je tip razmišljanja koji preovlađuje kod dece uzrasta od dve do sedam godina. Ovo “magično razmišljanje” je ono što čini decu tako neverovatno maštovitom. Međutim, takođe sugeriše da mala deca nisu spremna za donošenje velikih odluka. Deca školskog uzrasta (8-11 godina), uglavnom su konkretna u svom razmišljanju. To je razlog zašto deca vole osnovna pravila, i često vole da svet bude predstavljen crno-belo, ovakva podela osigurava predvidivost i sigurnost. Tek nakon 12. godine deca počinju više da razvijaju apstraktno mišljenje. To je razlog zašto je adolescencija pravi trenutak da se eksperimentiše sa pravilima i ograničenjima. Ipak, roditelji i dalje treba da budu “zaduženi” za postavljanje granica svojim tinejdžerima, jer oni tek razvijaju samokontrolu i bore se sa impulsivnošću, vežbaju donošenje odluka i uče se na greškama. Iako danas znamo mnogo više o razvoju mozga, izgleda da imamo manje sluha za razumevanje jedinstvenih razvojnih faza naše dece, i svesti šta je odgovarajući nivo mogućnosti koje treba da im ponudimo. Mnogi roditelji danas pregovaraju sa svojim petogodišnjacima kao da su odrasli, i time im uskraćuju jedan prirodan i bezbedan tok emocionalnog razvitka.
Granice protiv narcisoidnosti
Za mnoge porodice, dečije emocije, potrebe i želje su roditeljima imperativ. Zaboravljaju da je narcizam normalno, i razvojno odgovarajuće stanje kod male dece. Ukoliko rana, razvojna narcisoidnost ne bude u jednom trenutku sputana, deca će i kao odrasli ljudi verovati da se svet vrti oko njih i ostaće narcisoidni. Roditeljske granice imaju za cilj da dozvole deci da odrastu, da shvate da ne može uvek biti po njihovom, da budu strpljivi. Znajući da postoji granica, i da ona često zavisi samo od dobre volje i zadovoljstva njihovih roditelja, deca mogu da nauče da se nose sa razočarenjem, a blago razočarenje uzrokovano postavljenim granicama, takođe može da pomogne deci da razviju empatiju, ali i da ih poveže sa stvarnim svetom. U redu je i potpuno odgovarajuće ako obrazloženje roditelja glasi ovako: “Donosim ovu odluku, jer sam roditelj, a ti si dete.” Pojam roditelj nije bauk ako se radi o blagoj ali čvrstoj i odlučnoj osobi, čiji je primarni zadatak da detetu obezbedi osećaj sigurnosti i bezbednosti.
Dakle, kada sledeći put odustanete od svog roditeljskog autoriteta, setite se da to vašem detetu ne pomaže dugoročno.
Izvor: Psihološki centar Advice