Најкритичнији састојак у васпитавању деце – време
Родитељи често желе да воле своју децу, говоре да их воле, али њихови поступци говоре супротно. Показатељ родитељске љубави је време проведено с децом, брижност и емпатија, физички контакт, то да ли родитељи уживају у друштву своје деце или су нервозни и одсутни. Родитељ не треба да скрива своја осећања, нити своје грешке и не треба да се плаши изношења истине на видело. Иако су сви ужурбани и у сталној трци за зарадом, па чак и у трци за одмором и личним потребама, огромна је услуга коју деци пружамо посвећујући им време, рецимо, читањем пред спавање. Психолози се слажу да су приче за лаку ноћ од изузетног значаја за психички развој детета. То могу бити бајке, песме, или, пак, приче тзв. позитивног моделовања, којима децу упућујемо на решавање проблема и развој здравог односа према себи и околини.
Реални оптимизам
Позитиван став је навика размишљања у којој се сагледава повољнија страна проблема и даје јој се предност. Врста вакцине против мноштва животних проблема. Оптимистична деца су успешнија у школи и физички здравија. Оптимизам је вештина ЕQ која може да се научи. По мишљењу Мартина Селигмана, оптимиста верује у трајност срећних дешавања, процеса који имају срећан крај и преузима одговорност за дешавање добрих ствари. Ако се деси нешто лоше, реалистичан је у процени колико је он сам крив. Насупрот њему, песимиста мисли да су добри догађаји привремени (Марфи са својим законима), лоши процеси су трајни и предвидиви. Припремљен за најгори могући сценарио, песимиста греши и у приписивању кривице. Увек криви себе или све и свакога.
На основу тестирања 16.000 људи свих узраста, Селигман долази до закључка да је негативан стил размишљања попримио размере епидемије у друштву нашег доба. Арон Бек са факултета у Пенсилванији први је развио систематски тарапеутски систем којим доказује да се логичка мисао може истренирати да контролише емоционалну.
Прво, размислимо на који начин критикујемо дете. Треба бити прецизан и акценат ставити на криво понашање или став, а не на саму личност детета. Уместо да упутимо критике типа: Стално долазиш прљав! Никад ништа не учиш! Зашто си увек тако безобзиран/бесан/неодговоран? Милион пута сам ти рекла да то не радиш! (Увек, стално, редовно, никад, ништа су непријатељи бр. 1 разговора и васпитавања), можемо рећи нешто конструктивно: Напиши барем три начина на који можеш да решиш тај проблем! Овим се указује на то да је проблем решив. Казна је непрецизна ако нпр. кажемо: Остани у соби и размисли о свом понашању! Дете само неће седети у соби и мислити на тему шта је то криво учинило а још мање ће донети одлуку о томе да се поправи.
Мисаони пинг-понг
Дете ће преузети модел понашања и размишљања својих родитеља, због чега је потребно да сами родитељи измене своје негативне ставове. Постоји игра која се зове мисаони пинг-понг. Проблем се идентификује а затим се два гласа са два различита предзнака (+,-; ђаволак и анђелчић) изражавају о проблему са својим позитивним, тј. негативним тврдњама.
Ако је проблем, нпр: имам један из математике, не иде ми математика, позитивна тврдња не може бити: Могу ја све! Ја сам најбољи! и сл. јер то не одговара истини. Нико није у свему најбољи и нико не може баш све. Позитиван став би био: Уз мало труда сваки дан, постоји велика шанса да поправим оцену. Негативан коментар, рецимо: Чему труд? Ионако ћу опет добити један. Или: Математика је досадна. Позитивна тврдња: Сигурно има и занимљивих књига о математици, нешто илустровано, или, може доћи моја најбоља другарица и показивати ми задатке…
Кроз увид о томе како ум функционише, мисаони пинг-понг нас учи да препознамо негативне уљезе, окренемо се позитивним решењима и изаберемо и аутоматизујемо позитиван став. Реалним оптимизмом деца се пелцују против разних психичких проблема и зато ову технику треба утренирати у једну од елементарних животних стратегија.
Емоционална интелигенција, Лоренс Е. Шапиро