Najkritičniji sastojak u vaspitavanju dece – vreme
Roditelji često žele da vole svoju decu, govore da ih vole, ali njihovi postupci govore suprotno. Pokazatelj roditeljske ljubavi je vreme provedeno s decom, brižnost i empatija, fizički kontakt, to da li roditelji uživaju u društvu svoje dece ili su nervozni i odsutni. Roditelj ne treba da skriva svoja osećanja, niti svoje greške i ne treba da se plaši iznošenja istine na videlo. Iako su svi užurbani i u stalnoj trci za zaradom, pa čak i u trci za odmorom i ličnim potrebama, ogromna je usluga koju deci pružamo posvećujući im vreme, recimo, čitanjem pred spavanje. Psiholozi se slažu da su priče za laku noć od izuzetnog značaja za psihički razvoj deteta. To mogu biti bajke, pesme, ili, pak, priče tzv. pozitivnog modelovanja, kojima decu upućujemo na rešavanje problema i razvoj zdravog odnosa prema sebi i okolini.
Realni optimizam
Pozitivan stav je navika razmišljanja u kojoj se sagledava povoljnija strana problema i daje joj se prednost. Vrsta vakcine protiv mnoštva životnih problema. Optimistična deca su uspešnija u školi i fizički zdravija. Optimizam je veština EQ koja može da se nauči. Po mišljenju Martina Seligmana, optimista veruje u trajnost srećnih dešavanja, procesa koji imaju srećan kraj i preuzima odgovornost za dešavanje dobrih stvari. Ako se desi nešto loše, realističan je u proceni koliko je on sam kriv. Nasuprot njemu, pesimista misli da su dobri događaji privremeni (Marfi sa svojim zakonima), loši procesi su trajni i predvidivi. Pripremljen za najgori mogući scenario, pesimista greši i u pripisivanju krivice. Uvek krivi sebe ili sve i svakoga.
Na osnovu testiranja 16.000 ljudi svih uzrasta, Seligman dolazi do zaključka da je negativan stil razmišljanja poprimio razmere epidemije u društvu našeg doba. Aron Bek sa fakulteta u Pensilvaniji prvi je razvio sistematski tarapeutski sistem kojim dokazuje da se logička misao može istrenirati da kontroliše emocionalnu.
Prvo, razmislimo na koji način kritikujemo dete. Treba biti precizan i akcenat staviti na krivo ponašanje ili stav, a ne na samu ličnost deteta. Umesto da uputimo kritike tipa: Stalno dolaziš prljav! Nikad ništa ne učiš! Zašto si uvek tako bezobziran/besan/neodgovoran? Milion puta sam ti rekla da to ne radiš! (Uvek, stalno, redovno, nikad, ništa su neprijatelji br. 1 razgovora i vaspitavanja), možemo reći nešto konstruktivno: Napiši barem tri načina na koji možeš da rešiš taj problem! Ovim se ukazuje na to da je problem rešiv. Kazna je neprecizna ako npr. kažemo: Ostani u sobi i razmisli o svom ponašanju! Dete samo neće sedeti u sobi i misliti na temu šta je to krivo učinilo a još manje će doneti odluku o tome da se popravi.
Misaoni ping-pong
Dete će preuzeti model ponašanja i razmišljanja svojih roditelja, zbog čega je potrebno da sami roditelji izmene svoje negativne stavove. Postoji igra koja se zove misaoni ping-pong. Problem se identifikuje a zatim se dva glasa sa dva različita predznaka (+,-; đavolak i anđelčić) izražavaju o problemu sa svojim pozitivnim, tj. negativnim tvrdnjama.
Ako je problem, npr: imam jedan iz matematike, ne ide mi matematika, pozitivna tvrdnja ne može biti: Mogu ja sve! Ja sam najbolji! i sl. jer to ne odgovara istini. Niko nije u svemu najbolji i niko ne može baš sve. Pozitivan stav bi bio: Uz malo truda svaki dan, postoji velika šansa da popravim ocenu. Negativan komentar, recimo: Čemu trud? Ionako ću opet dobiti jedan. Ili: Matematika je dosadna. Pozitivna tvrdnja: Sigurno ima i zanimljivih knjiga o matematici, nešto ilustrovano, ili, može doći moja najbolja drugarica i pokazivati mi zadatke…
Kroz uvid o tome kako um funkcioniše, misaoni ping-pong nas uči da prepoznamo negativne uljeze, okrenemo se pozitivnim rešenjima i izaberemo i automatizujemo pozitivan stav. Realnim optimizmom deca se pelcuju protiv raznih psihičkih problema i zato ovu tehniku treba utrenirati u jednu od elementarnih životnih strategija.
Emocionalna inteligencija, Lorens E. Šapiro