Većina roditelja se od najranijeg doba trudi da svojoj deci pomogne da izgrade osećanje lične vrednosti tako što im jasno pokazuje ljubav i prihvatanje. Kako volimo one koji su nama vredna, važna ljudska bića, izjavljivanje i pokazivanje ljubavi na različite načine jesu potvrda detetove vrednosti. Dete zna da ga iz ljubavi čuvamo i štitimo od negativnih iskustava.
Kako je roditeljima njihovo dete, pogotovo ako je jedino, izuzetno dete, oni mu jasno poručuju da je takvo. Zato ono pored doživljaja opšte prihvaćenosti ima i doživljaj svoje posebne vrednosti.
Kada zakorači u javnost, u spoljašnji socijalni svet, ono dete koje je na osnovu prihvaćenosti u svojoj porodici, u intimnom socijalnom krugu, izgradilo veoma pozitivnu sliku o sebi, često doživi „traumu javnosti”.
Dete koje je u porodici naučilo da se svet vrti oko njega, ne snalazi se u grupi dece u kojoj niko ne obraća pažnju na njega. Pogrešno smatrajući da ona društvena pravila koja je naučilo u porodici važe za celo društvo, pa i za javnost, dete zaključuje da je ono krivo što ga drugi ne prihvataju i razvija kompleks niže vrednosti – da nije dovoljno vredno da bi bilo prihvaćeno.
Jedne stid toliko pasivizira da se socijalno paralizuju kada su u grupi dece koja ih ne prihvata. Dok čekaju da ih drugi uključe i prihvate, oni mogu da pokušaju da se dovoljno „poprave” kako bi drugi uvideli njihovu vrednost.
Drugi aktivno rade na tome da ih što više drugih prihvati. Oni razvijaju takav „imidž” koji bi trebalo da im u njihovom socijalnom krugu donese popularnost. Fantaziraju o slavi, o tome kako će ih svi, pa i nepoznati ljudi prihvatati i voleti, i što će tako svima pokazati koliko vrede.
Bez obzira na visinu njenih realnih kvaliteta, svaka odrasla ličnost je okružena sa tri segmenta javnosti: ljudima koji o njoj misle pozitivno, onima koji su prema njoj ravnodušni i onima koji je negativno doživljavaju.
Emocionalno zrela ličnost ne meri svoju vrednost prihvaćenošću, tako da ne smatra da manje vredi ako postoje ljudi koji ona ne zanima ili koji o njoj misle negativno. Ona svoje emocije investira ka onim ljudima u javnosti koji o njoj misle pozitivno.
Osoba koja želi da je svi prihvate, drukčije vrednuje segmente javnosti. Kako želi da je svi prihvate, nisu joj važni oni koji je prihvataju, već oni koji je ne prihvataju. Kada uspe da šarmira nekoga kome ranije nije bila simpatična, za njega gubi interesovanje kada oseti da je prihvaćena.
Mnogi svoju želju za popularnošću zadovoljavaju na društvenim mrežama gde pažljivo grade svoj imidž i neguju svoju publiku, čineći to mnogo bolje nego u stvarnom životu. Veoma zavodljiva iluzija da živimo životom popularnih javnih ličnosti doprinosi zavisnosti od ovih mreža.
Autor: Zoran Milivojević
Izvor: politika.rs