Велика замка за децу су родитељи који детету купују превише играчака. Дете које има превише играчака не зна да се игра. Незадовољно је и само тражи нове играчке, а кад их добије њима се игра један дан и заборави их.
Споменуо бих само једну игру коју смо ми родитељи занемарили и покварили, а то су КЛИКЕРИ. Нажалост, данас готово и не видим да се деца играју кликерима, иако је то једна од најбољих игара за њих. Кад се дете од 6 или 7 година крене играти с пријатељима, он у десном џепу има 6 комада. Зна да има 4 црвена, један плави и један жути кликер. Оно их не гледа. Исто тако зна да у левом џепу има два велика, а један велики вреди као три мала кликера. Зна да има укупно 12 комада. И кад игра, ако изгуби један или два, дете је очајно. Оно гледа да за један велики врати своја три мала кликера.
Дакле, читаво време игре дете има оно што се зове апстрактна класификација. И још има игру која није на руку него на троуглу. Оно мора подићи руку да би гађало кликере које су у троуглу, преко противничких. Тако и не знајући усваја геометријске облике и појмове. Где је замка? Па, родитељи!
Чују да су кликери добри па му купе педесет комада. А онда за викенд дођу бака и дека и купе му још сто кликера, а дете, јадно, није то ни тражило. Ускоро има канту с 300 комада, а ту више класификације нема. Исто је са скупљањем сличица или са скупљањем салвета код девојчица. Док год дете има у глави колико их има, док зна кад је коју добио и како изгледају, то је добро. Кад има гомилу, кад о томе не размишља, направили смо грешку.
Ранко Рајовић