Kad odgajate decu, nikad niste sasvim sigurni da baš sve radite kako treba. A ako ćemo biti iskreni, roditelj koji ne greši, ne postoji. Odgovorni se od onih manje odgovornih razlikuju po tome što se stalno preispituju. A ako su baš previše odgovorni onda se pitanja samo nižu. Jesam li suviše popustljiva? Možda sam prestroga? A zašto se bude noću? Da nisam ja za to kriv(a)?
Kao i u svemu u životu, mera je ključ. Biti potpuno opušten u roditeljstvu jednako je loše kao i neprestano u sebi tražiti krivicu za sve.
Jedna od onih stvari u kojoj mi je možda najteže da pronađem pravu meru jesu, možda će zvučati čudno – slatkiši. Moja deca ih obožavaju. Verovatno baš zato što ih nemaju neograničeno. I ponekad mi se čini kao da im je jedan od ciljeva koji sebi postave ujutru kad ustanu – pojesti što više slatkiša. Zanimljivo je to što, posle ko zna kog dolaska u danu i traženja još jednog reda čokolade ili još jedne lizalice, pomalo izgubim strpljenje i kažem: „U redu, uzmite koliko hoćete. Uzmite sve. Ja samo želim da budete zdravi, zar ne mislite da bi mi bilo jednostavnije da vam uvek popustim?“ I mada ja ta izjava trenutak slabosti, nešto što kažem kad više nemam snage za borbu, to je ujedno onaj momenat kad oni shvate da su došli do tačke kad treba da se zaustave. Kad granicu moraju da postave sami. Neke lekcije nauče se sasvim slučajno. Veština da sami sebi postave granicu u ne tako zdravim navikama jedna je od najvažnijih, jer neću uvek biti policajac koji će im govoriti kad je dosta.
Ipak, još to pomalo jesam. Imaju devet i sedam godina i dovoljno su veliki da izađu napolje i igraju se sami, pa i da odu do prodavnice po hleb, mleko… i slatkiš. Pre nekoliko dana otvorili su svoju kasicu prasicu i iz nje izvadili pune šake metalnih novčića. Njihove šake su male, pa tu i nije bilo mnogo novca.
„Mama, možemo li sa ovim paricama da odemo do prodavnice i kupimo nešto slatko?“
„A šta biste vi?“
„Pa, ne znam. Po jednu bananicu?“
„Može. Ponesite satić da možemo da se čujemo.“
Odlaze i posle desetak minuta me zovu. „Mama, mi smo seli na klupicu u parku i prebrojali smo sve pare. Imamo 66 dinara. Idemo sad u prodavnicu.“
„Dobro, važi mila.“
Još deset minuta kasnije i stiže poziv koji mi je jedan od najdražih u životu.
„Mama, mi nismo kupili bananice. Kad smo ulazili u prodavnicu, ispred je bila maca. Znaš ona što uvek sedi na kanti za smeće? Kupili smo joj jednu kesicu hrane. Znaš, falilo nam je četiri dinara, ali teta je rekla da smo mnogo dobri i slatki i da nema veze što nam fali. A maca je sve pojela baš brzo. Bila je gladna mnogo! Sad ćemo mi kući. Ćao.“
Slatkiši su visoko na spisku stvari koje moja deca vole. Baš visoko. A opet, odrekli su se svoje prilike da ih dobiju da bi nahranili gladnu macu. I nisu za to tražili ni aplauz ni priznanje. To je za njih bilo nešto sasvim normalno. A meni su poklonili nekoliko dana bez griže savesti. Onih dana u kojima bih se, svaki put kad bih pomislila da negde grešim, setila koliko velika srca imaju.
Osećaj za druge, bilo ljude ili životinje, moramo usaditi deci. A mnogi to ne rade, verujući da će dete bolje proći ako bude mislilo samo na sebe. Ali, empatičnost je osobina potrebna svakom detetu, ne samo zbog tih drugih ljudi, već i zbog njih samih. Ako želimo da imaju iskrene prijatelje, ako želimo da mogu da se bave različitim profesijama i da jednog dana ostvare zdrav partnerski odnos, i imaju dobar brak, moraju naučiti da prepoznaju i uvaže potrebe i osećanja drugih.
Kod dece, to nije uvek lako. Moramo im dati primer, mnogo razgovarati, odgovarati na baš mnogo pitanja. Ali ako je empatija u nama, ona će biti i u našoj deci. A kad je u svojoj deci prepoznate, obećavam, to je jedan od najboljih osećaja na svetu.