Negde između prve i druge godine, detetu postaje jasno da nije deo majke, i počinje da oseća slasti slobode, novih veština koje uvežbava, novih iskustava koja dolaze iz istraživanja sveta.
Oseća veliko uživanje u tome da pokazuje šta sve ume. To su momenti kada roditelji po prvi put jasno vide kako nastaje ličnost deteta, nezavisna od njih. I u tim momentima (koji se produžavaju godinama kasnije), roditelji osećaju ponos, divljenje, radost što gledaju to predivno novo biće u nastajanju. U takvom pogledu svojih roditelja, dete dobija poruku da je način na koji sebe ispoljava okej, i da je baš takvo vredno ljubavi i prihvatanja. Roditeljima ovo nije lak period, jer pored divljenja koje osećaju, istovremeno moraju da dete, sa puno ljubavi, suoče sa realnošću u kojoj nije savršeno i svemoćno.
Međutim, neki roditelji će izbeći ovaj momenat realnosti, i nastaviti da idealizuju dete, veličajući njegove osobine i veštine. Ovde je dete u službi veličanja roditeljskog ega, čime se prelazi zdrav momenat divljenja – roditelji ne vide i ne prihvataju dete onakvim kakvo jeste, jer odnos ne uspostavljaju sa detetom već sa idealizovanom slikom o njemu. Dete nije nezavisna osoba sa svojim specifičnostima i životnim putem, već projekat, objekat njihove potrebe ili ambicije. Na taj način mu postavljaju zadatak da mora da bude: najbolje, najsposobnije, najlepše, najpamentnije, najpristojnije itd. I dete tada ima dve opcije: da bude stvarno, nesavršeno i ranjivo, i da izgubi ljubav svojih roditelja, ili da pokuša da bude ono što se od njega traži i tako bude prihvaćeno. Birajući ovo drugo, prodaje sebe za ljubav.
Logičan izbor koji će napraviti gotovo svako dete pod takvim okolnostima.
Dete ima dve opcije: da bude stvarno, nesavršeno i ranjivo, i izgubi ljubav svojih roditelja, ili da pokuša da bude ono što se od njega traži i tako bude prihvaćeno. Birajući ovo drugo, prodaje sebe za ljubav.
Narcistička povreda leži u tome što nije važno ko dete jeste. Važno je ko treba da bude. Ovo je zbunjujuće i bolno iskustvo, jer dete kreće brižljivo da gaji lažnu sliku o sebi, koju često nosi do kraja života. Slika o sebi je od životne važnosti, sve se vrti oko toga kako će ga ljudi doživeti, hoće li biti uspešno, lepo, inteligentno ili superiorno na neki drugi način. I tako dok ne zaboravi ko je zapravo.
U njihovim životima, sve se vrti oko postignuća. Toliko su zauzeti dokazivanjem svoje vrednosti, da propuštaju da osete radost, ljubav i povezanost sa drugima. Tipične njihove karakteristike su perfekcionizam, lažni osećaj svemoći, rigidni ponos, opsednutost sobom, procena sebe preko spoljnih postignuća (poslovna, intelektualna, materijalna, fizička itd.). Očekuju često od sebe da znaju bez učenja, da uspevaju bez rada, jer su specijalni, drugačiji, savršeni, “izabrani”. Običnost je uvreda. I život im tako funkcioniše neko vreme, dok mu takva slika o sebi prolazi, dok dobijaju poštovanje, divljenje, prihvatanje, dok imaju sledbenike.
Perfekcionizam, lažni osećaj svemoći, rigidni ponos, opsednutost sobom, procena sebe preko spoljnih postignuća.
A kada se slika o sebi dovede u pitanje, onda dolazi do sloma samopoštovanja. Nekad se osete „raskrinkano“ , kao da je svima očigledno koliko malo vrede. Iznutra osećaju prazninu, stid, bolni osećaj usamljenosti, bezvrednost, nemogućnost da se pokrenu u radu i aktivnosti. Javljaju se i depresija, psihosomatska oboljenja, anksioznost, lom samopouzdanja i samopoštovanja.
Narcistička tema podrazumeva život u stalnim oscilacijama između ova dva stanja: osećaja moći i superiornosti, i kolapsa, bezvrednosti, urušenog samopoštovanja.
Odnose će uvek obeležavati odmeravanje moći. Druga osoba će biti procenjivana, kriterijumi će biti visoki. Ako ocene da su našli osobu koja ispunjava njihove kriterijume, takav odnos će u početku ličiti na ispunjenje sna – dve duše koje su se konačno našle, sudbinski susret, stapanje, velike reči i planovi. Dok ne krenu da klecaju noge odnosa sagrađenog od uzajamnih projekcija. Tek onda će krenuti pravo upoznavanje i, umesto zdravog razbijanja iluzije o partneru i usklađivanja na realnijem nivou, desiće se dramatično obezvređivanje osobe i odnosa.
Sve vrti oko superiornosti i inferiornosti, idealizacije i obezvređivanja, kontrolisati i biti kontrolisan. Često misle i osećaju “crno ili belo” – drugi je ili sjajan ili beznačajan. I nije da osobe sa ovom temom ne vole. Vole, ali onako kako znaju, upravo onako kako su i njih voleli – uslovno. Teško će zaista da otvore srce za drugo biće, nezavisno od njih, koje dolazi u paketu sa svojim nesavršenostima – jer to ni sami nekada davno nisu dobili. Drugi će se pored njih osećati suštinski nevoljeno, a često i kao objekat, iskorišćeno, prazno, obmanuto, izigrano. Jer, drugi su uvek „u funkciji“ ostvarivanja sopstvenih potreba, dok se osećanja i potrebe drugih manje uzimaju u obzir. Saosećanje i uopšte spremnost da se stave u kožu druge osobe je retko. Pošto sebe opažaju kao posebne, daju sebi za pravo da očekuju mnogo od drugih, bez potrebe da i sami daju (a kada to požele, pošto nemaju razvijenu empatiju, ne mogu da osete šta je partneru potrebno, tako da daju ono što misle da svima treba – baš ono što njima treba).
Nije da osobe sa ovom temom ne vole. Vole, ali onako kako znaju, upravo onako kako su i njih voleli – uslovno. Drugi će se pored njih osećati suštinski nevoljeno, a često i kao objekat, iskorišćeno, prazno, obmanuto, izigrano.
Ljudi sa jačim narcističkim tendencijama će otvoreno drugima manipulisati, čak se igrati sa njima, bez griže savesti – jer postoje samo oni, bez svesti o osećanjima drugog ljudskog bića. Teško će preuzimati odgovornost za svoje greške ili nesavršenosti – umesto toga će okrivljavati i potcenjivati druge. Međutim, iako deluju snažno, ispunjeno, uspešno, samozadovoljno i iznad drugih, drugi su im zapravo preko potrebni – da bi u njihovim našli divljenje i poštovanje, bez čega se slamaju i gube smisao.
Osećanja su prisutna u telu, ali su negirana i obezvređena. Neka osećanja će pokazivati, ali će se ispod ipak osećati da tu nešto fali, neće delovati stvarno, autentično. Ono što će ih uvek emotivno dotaći i izazvati burnu reakciju je „povreda njihovog ponosa“. Često osećaju zavist i ljubomoru, jer ispunjenja i mira sa sobom nema. Kako će ga i biti, kad se sa svima porede, a uvek će biti neko ko je „bolji“. Što ih istinski boli, na dnevnom nivou, jer je njihova slika o sebi toliko krhka da zavisi od svakog poređenja.
Muškarci će obično imati izražen telesni momenat ponosa i nadmoći – bilo kroz istaknute „napumpane“ grudi i ramena povučena unazad, bilo kroz magnetski privlačan, prodoran pogled. Žene će pleniti svojim ženstvenim karakteristikama. Oba pola će delovati harizmatično, šarmantno, zračiće samopouzdanjem. Ipak, donja polovina tela će biti dosta slabija – nesigurne noge i zakočena karlica. Iako na prvi pogled ljudi sa ovom strukturom mogu da izgledaju savršeno, oni zapravo nemaju pravi kontakt sa telom. Jer, i telo im je samo objekat u funkciji: koriste ga da projektuju drugima savršenu sliku o sebi. Disanje je utišano, kako bi se utišale i emocije. Žive u glavi, odakle mogu bolje da kontrolišu sebe i druge. Seksualnost deluje živo, aktivno zavode, ali se zapravo nikada ne prepuštaju i ne doživljavaju dubinski užitak i povezanost sa drugom osobom – jer, u prepuštanju je ranjivost. Seks koriste više mehanički, u svrhu osvajanja. Potreba za moći je jača od potrebe za zadovoljstvom.
Ljudi sa ovom temom pate jer ne žive i ne osećaju sebe, mir i ispunjenje, ma koliko se trudili. Da bi se razvili (ukoliko to požele), potrebna im je pomoć da skinu masku. Taj proces će doživeti kao noćnu moru, jer u njihovoj fantaziji – osim te sjajne slike koju projektuju drugima – nemaju ništa. Oni su ništa. Upravo kroz taj osećaj unutrašnje praznine treba da prođu, priznaju osećaj suštinske bezvrednosti od kog beže ceo život, prežale dečju fantaziju o „posebnosti“ i polako krenu ponovo. U izgradnju svog pravog identiteta, koji je u skladu sa realnošću. A u toj realnosti, nisu ništa više (ni manje) specijalni od bilo koga drugog. Kada nauče da prihvate istovremeno svoju posebnost i veličanstvenost, a sa druge strane ranjivost i nesavršenost, naučiće konačno šta znači voleti celog sebe, a onda i druge. Ne obožavati, ne uzdizati, već voleti, zemaljski, realno, iz srca, i bez uslova. Takve kakvi jesmo, svi mi, smešni, divni, glupi, blistavi, obični, umorni, energični, banalni i vanvremenski, i sve to odjednom.
Ono što ih je užasavalo, da budu „samo jedan/na od“, je upravo lek – osvešćivanje sopstvene „običnosti“, ranjivosti i ljudskosti je to što konačno donosi povezanost i ljubav, za kojom duboko čeznu.