Nasilje, bilo koje vrste, može ostaviti posledice, kako psihičke tako i fizičke. Usled razvojnih karakteristika, posebno osetljiva kategorija su svakako deca. Prema svim međunarodnim konvencijama, ni jedno dete ne sme biti izloženo trpnji bilo koje vrste nasilja. Nažalost, svedoci smo da se nasilje neretko vrši nad decom, bilo da su nasilnici njihovi vršnjaci ili odrasle osobe.
Postoje različiti oblici nasilja, ali svejedno o kojoj vrsti je reč, psihičkom, fizičkom, digitalnom, izloženost nasilju u detinjstvu, ostavlja višestruke posledice.
Čini se da se danas više priča o nasilju nego što je to ranije bio slučaj. Međutim, ponekad se dešava da su i sami roditelji zbunjeni kako da se ponašaju, pre svega u situacijama kada je njihovo dete izloženo pretnjama i na koji način tada mogu da reaguju.
Pretnja predstavlja vršenje psihološkog pritiska kako bi se izazvao strah od opasnosti koja bi se mogla dogoditi. Ima za cilj da zastraši dete da postupa u skladu sa svojim potrebama kako bi onaj ko preti mogao da ostvari dobit neke vrste. Pretnja predstavlja vid psihološkog nasilja. Ponekad kada se dešava među decom, ima za cilj ispitivanje granica, uspostavljanje moći u vršnjačkim odnosima, ili nastaje kao posledica imitiranja nekog ponašanja.
Promene u uobičajenom ponašanju vašeg deteta vam mogu biti jedan od pokazatelja da je dete izloženo pretnjama ili nekoj vrsti pritiska.
Odbijanje obavljanja redovnih zadataka, promena rutine, dete je razdražljivo, plačljivo, javljaju se problemi sa snom ili apetitom, problemi u učenju, mogu ukazivati da se vašem detetu događa nešto što ga uznemirava, plaši…
Ohrabrujte vašu decu da razgovaraju sa vama. Ukoliko vam dete saopšti da je dobilo pretnje, istražite ko je sve učestvovao ili bio prisutan kada se to dogodilo, gde se to dogodilo, na koji način ono to razume, kako se osećao/la tada, o čemu sada razmišlja …
Pošaljite jasnu poruku da niko nema pravo da mu preti ili ukoliko do toga dođe da je osoba koja mu je pretila odgovorna i da bi mogla da snosi posledice takvog svog ponašanja.
Uvažite osećanja deteta ili podstaknite da o tome govori („Verujem da ti nije bilo prijatno da to čuješ“; „Čini mi se da je moglo da te uplaši to što si čuo/la“; „Da li te je naljutilo kada si to čuo/la“…), kako bi mu stavili do znanja da to što se dešava nije njegova krivica, da je prirodno da se u takvim situacijama suočava sa brojnim osećanjima. Pokušajte da ga navedete da razmišlja kako bi moglo da reaguje ukoliko se sledeći put dogodi slična situacija ili da mu date savet kako da postupi. Ohrabrite ga da je u redu da se obrati i starijima.
Pošaljite detetu jasnu poruku da ste vi uz njega i da vam je drago što je imao/la dovoljno hrabrosti da vam ispriča šta se dogodilo. Možete pitati da li misli da je potrebna i vaša reakcija. Pokažite da ste spremni da mu i na taj način pomognete!
Izvor: Platforma Čuvam te