Пуно родитеља дало је бебама и старијој деци телефоне и тиме притисло “стоп” на развој своје деце, на стварање незаборавних успомена, стицање нових искустава и преселило њихов ум у виртуелни свет где су деца неми посматрачи.
Ако би дете стално желело да иде у коцкарницу сваки родитељ би се забринуо, али када деца нон-стоп траже и желе телефон или цртани филм, родитељи не схватају да је то слична зависност. Родитељи на миру ручају, пију кафу, друже се, раде, распремају, кувају, читају новине или такође гледају у телефон… Не би било страшно да родитељи “купе” себи пола сата мира с времена на време, али ситуација је много гора. Сваки конфликт, свака непријатност, сваки залогај… сервира се уз полусвесно стање детета, јер ту је шарени телефон. То је чиста превара детета, ако мене питате.
Пуно родитеља дало је бебама и старијој деци телефоне и тиме притисло “стоп” на развој своје деце, на стварање незаборавних успомена, стицање нових искустава и преселило њихов ум у виртуелни свет где су деца неми посматрачи.
Када се окренем уназад, недвосмислено схватам да ми је ка остварењу свих жеља мост била моћ комуникације и схватања међуљудских односа.
Друга мајка мудрости коју уочавам је стрпљење. Ништа без стрпљења. Била је то тешка лекција за мене.
Трећа, без које се не може ни у једно друштво је компромис. Без компромиса нема брака, кумства, нити пословне сарадње.
Кажу старији: “Да су ми твоје године, а ово искуство, знао бих како живот да искористим”, али сваки подмладак има своје искуство и на њему гради будућност. Питам се, шта ће се десити са децом која немају искуство без телефона као места окупљања вршњака, па се може рећи да “године пролазе, а искуства нема”.
Четврта и пета краљица успеха су воља и упорност. Чак и ако си био први у реду за неки таленат, без воље и упорности, “можеш да се сликаш”. Исто је и са школовањем, започињањем бизниса… А упорност и воља се неприметно граде кроз детињство. Или се површним уживањима, која пружа модерна технологија скоро потпуно блокирају.
Да ли су та деца спремна на коришћење слободног времена без стимуланса са стране? Да ли могу да поднесу непријатност досаде? Познато је да досада деци доноси креативност и машту. Управо то су шеста и седма блокада на мојој листи.
Проблем су вид, кичма, виртуелни свет и виртуелни идентитет… али највећи проблем, по мом мишљењу, јесте што детињство пролази поред тих непокретних, мирних, ћутљивих особа у развоју. Проблем је у пропуштању. Пропуштању детињства и живота, који нема репризу.
Питам се, шта би се десило да одједном деца остану без телефона? Да ли су оспособљени да пристојно седе и вечерају са 7 година (или су пропустили те лекције)? Да ли умеју да се играју дуже од пола сата? Да ли познају себе? А познајете ли ви своју децу у реалном свету? Да ли су осетили живот или само вешачки свет стимулација??
И питам сада родитеље гласно: Да ли бисте им дали лекове, који их исто тако умирују, да вам не сметају, да ћуте и несвесно гутају храну, да ништа не траже и да им никада није досадно, да им не треба друштво, контакт са вама… ништа да им не треба сем тих чаробних лекића??? Надам се да вам звучи страшно и да је одговор “не”. Али можда сте врло сличну ствар урадили. Стопирали сте живот и развој својим малишана, зарад само тренутног мира.
Уместо да буду главни и најактивнији јунаци сопствених живота, деца су постала непомични и ћутљиви посматрачи, без икаквих додатних жеља.
Хеееј, шта све пропушају ти клинци!! Нису они криви и баш ми их је жао.
Пише: Снежана Голић, педагог