Не можете их “навићи на руке”, бебе су рођене да би се носиле

10 јануара, 2020

“Беба ти је навикла на руке!”, “Не узимај бебу чим заплаче!”, “Не навикавај бебу на ношење!” само су неке од претњи које чујемо од добронамерне околине. Беба јача плућа кад плаче, објасниће ти. Навићи ћеш бебу на себе, упозориће те.

Истина је да беба дуготрајним плакањем развија само страх и неповерење. А не знам на кога бисте навикли бебу, ако не на његову мајку? На комшиницу, продавца кокица или можда на спремачицу у згради?

Озбиљно питам.

На кога да навикнем рођено дете, ако не на себе?

Зашто се плашимо ношења?

Немам одговор на ово питање. Када сам противнике ношења питала шта је лоше у томе рекли су да ће ми дете бити размажено, а да ћу ја себи упропастити леђа. Дете се, нажалост или на срећу, не размази ношењем и испуњавањем потреба, већ непостављањем граница и безграничним испуњавањем жеља и хирова. А коришћењем добрих носиљки или марама леђа сигурно не трпе.

Бебе нам рефлексима показују да их морамо носити

Ношења нас, заправо, не би смело бити страх, јер бројни телесни знаци (поред психолошких) говоре управо у прилог томе да су људска младунчад рођена да би се носила и била у непосредном телесном додиру с мајком:

Рефлекс хватања (тзв. палмарни рефлекс) и Мороов рефлекс, на првом месту. Оба рефлекса су урођена, и повлаче се неколико месеци од рођења. Рефлекс хватања активираћете ако беби која лежи окренута ка вама са рукама испред себе у длан ставите прст. Реакција бебе биће моћан стисак руке. Морооов рефлекс зову још и “рефлекс маминог загрљаја”, а активира се када се новорођена беба уплаши, посебно уколико помисли да пада. Беба реагује тако што се извија, шири руке и тражи нешто за шта би се ухватила (мамино тело). Стисак новорођене бебе је толико моћан да може да носи целу тежину њеног тела

Када новорођенче подигнемо са подлоге, рефлексно ће се скупити и савити ноге у положај жабице. На тај начин се припрема за оптималан положај при ношењу. Овај положај желимо да постигнемо при ношењу у марамама и носиљкама.

Новорођенче које је само и не види (не осети) мајку у непосредној близини, огласиће се веома гласним плачом. Тај и такав плач нам је записан у генима. Морали смо плакати гласно и тако упозорити наше мајке да смо остављени и да нас нека грабљивица може појести.

Новорођенче не може преживети без помоћи мајке, или друге одрасле особе. Због тога се и осећа животно угрожено кад је само, и због тога плаче “на сав глас”.

Ваша беба не може преживети без вас, то покушава да вам објасни својим упорним плакањем.

Биологија нам наређује да носимо своје младунце
Немачки биологичар Бернхард Хассенстеин је основној подели младунаца на оне који чекају у гнезду и оне који прате родитеље додао и трећу групу: они које родитељи носе. Зечеви и птице, на пример, чекају у гнезду. Јаре, јагње, лане прате своје родитеље. А кенгури и мајмуни носе своју младунчад.

На жалост свих родитеља који савршено среде бебину собу и креветић, а онда за први рођендан схвате да је беба највише времена провела на њиховим рукама – људи спадају у последњу, “ношену” групу.

Људско младунче рађа се “недовршено”. Нисмо способни да трчимо за мамом одмах по рођењу. Не видимо, и нисмо способни ни за самостално држање главе, камоли трчање.

Двадесети век је упорно (погрешно) тврдио да бебе могу бити самосталне и да су способне мирно да чекају у свом “гнезду” (соби, кревету, колицима). Чисто биолошки гледано, међутим, имамо све одлике ношених младунаца.

Широм света, различите кутуре имају различите начине како да безбедно носе своје младунце. Иако је свима прво на памети Азија и Африка, и на нашим просторима бебе су се носиле у носиљкама, корпама и кошарама. Нажалост, заборавили смо то. Када је аристократија измислила колица како би се племићка деца разликовала од ниже класе сви су оберучке прихватили нови тренд.

Сурови двадесети век, са два светска рата и безброј локалних и регионалних, сматрао је блискост сувишном.

Срећом, двадесет први век вратио је у моду додир, љубав, нежност. Након што су деценијама истраживања недвосмислено указивала на то да је тежња ка (пре)раној самосталности беба погрешна, враћамо се коренима. Уважавамо своје инстинкте и подижемо, грлимо и носимо бебу која плаче.

Уместо закључка

За крај износим податак доказан истраживањем да ношене бебе плачу чак 43% мање него оне које нису ношене. Верујем да на крају овог текста и сами разумете због чега је то тако.

Извор: Носи ме

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама