Некада давно, у хладно предвечерје вејао је снег и почео је да пада мрак. Било је то последње вече у години, вече уочи Нове године. По тој хладноћи, мрачном улицом обасканом светлошћу фењера и уличних светиљки, ходала је једна сирота босонога девојчица. Уистину, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су биле поцепане и велике. Биле су то папуче које је некада носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се склони испред аутомобила који је пројурио улицом. Једну папучу више није могла да пронађе а с другом је умакао неки неваљали дечак и довикнувши јој нешто неразумљиво.
Тако је сада сирота девојчица ходала улицом босонога, Ноге су јој већ поплавеле од зиме. У старој исцепаној прегачи носила је своје шибице, а једну кутију је, нудећи их пролазницима, држала у руци. Није имала среће, читав дан није продала ни једну једину кутијицу шибица, није зарадила ниједан динар. Гладна, озебла и потиштена, лутала је гледајући људе који у журби ходају улицама не осврћући се на њу. Снежне пахуље падале су по њеној дугој, светлој коси која се у локнама спуштала низ њена леђа, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени и окићени, а по улицама се, допирући из топлих домова, ширио мирис печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она маштала о томе.
Сирота девојчица са шибицама се шћућурила у једном ћошку између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ногице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. Кући није смела да се врати, јер није продала ниједну кутију шибица, није пазарила нити један динарчић, и отац би је грдио, можда и батинама. А и шта ће тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су на некој мансарди где је промаја дувала са свих страна, иако су неке веће пукотине запушили сламом и крпама. Руке су јој се сасвим укочиле од зиме. Пожелела је да упали једну шибицу мало би се огрејала али се устручавала мислећи да је то расипање и шта би јој на то рекао љутити отац.
када би запалила само једно палидрвце можда би загрејала прсте! Усуди се и припали једну шибицу и одмах букну пламен. Дрвце је горело попут свеће и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред великог отвореног камина украшеног новогодишњим украсима и боровим гранчицама. Она испружи ноге ка том камину да и њих мало огреје, али се тог тренутка пламен шибице угаси и нестаде камин а девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.
Она упали још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан као завеса. Могла је да види право у трпезарију где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним тањирима од порцелана. А на столу је сервирана печена гуска са многим зачинима и салатама. Али што је бивало још лепше – домачини су је позвали да руча са њима. Међутим, тек што је закорачила ка трпези, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.
Запали потом нову шибицу а пред њом се указа прекрасна окићена јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца.
Хиљаде лампиона је горело на зеленим гранчицама, а шарени украси, као они у излозима продавница, гледали су право у њу. Девојчица издиже обе руке према лампионима али се шибица угаси. Међутим, они многобројни лампиони почеше да се уздижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.
„Неко је умро!“ – Помислила је девојчица сећајући се своје покојне баке која је имала обичај да каже: „Сваки пут кад падне звезда, нечија душа одлази у небо.“
Када девојчица упали нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна .
– Бако! – Повика девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестао и онај топли камин и дивно гушчје печење и она предивна велика јелка!
Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо, једну по једну, запали све остале шибице из кутије. Никада раније јој бака није изгледала тако лепа и тако радосна. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и предивну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха…
А ујутру, у оном чошку између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.
Пред њом је лежало пуно много изгорелих шибица.
– Хтела се да се угреје! – Говорили су пролазници.
А нико није слутио какве су лепе слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.
Ханс Кристијан Андерсен