Nekada davno, u hladno predvečerje vejao je sneg i počeo je da pada mrak. Bilo je to poslednje veče u godini, veče uoči Nove godine. Po toj hladnoći, mračnom ulicom obaskanom svetlošću fenjera i uličnih svetiljki, hodala je jedna sirota bosonoga devojčica. Uistinu, imala je na nogama neke papuče kada je pošla od kuće, ali kakva joj je bila korist od njih kada su bile pocepane i velike. Bile su to papuče koje je nekada nosila njena majka. One su bile tako velike da su joj spale s nogu kada je potrčala da se skloni ispred automobila koji je projurio ulicom. Jednu papuču više nije mogla da pronađe a s drugom je umakao neki nevaljali dečak i doviknuvši joj nešto nerazumljivo.
Tako je sada sirota devojčica hodala ulicom bosonoga, Noge su joj već poplavele od zime. U staroj iscepanoj pregači nosila je svoje šibice, a jednu kutiju je, nudeći ih prolaznicima, držala u ruci. Nije imala sreće, čitav dan nije prodala ni jednu jedinu kutijicu šibica, nije zaradila nijedan dinar. Gladna, ozebla i potištena, lutala je gledajući ljude koji u žurbi hodaju ulicama ne osvrćući se na nju. Snežne pahulje padale su po njenoj dugoj, svetloj kosi koja se u loknama spuštala niz njena leđa, ali ona nije ni mislila na taj svoj ukras. Svi prozori su bili osvetljeni i okićeni, a po ulicama se, dopirući iz toplih domova, širio miris pečenja – svuda se pripremao doček Nove godine, pa je i ona maštala o tome.
Sirota devojčica sa šibicama se šćućurila u jednom ćošku između dve kuće, od kojih je jedna malo više štrčala na ulicu. Nogice je podvila poda se, ali joj je ipak bilo sve hladnije. Kući nije smela da se vrati, jer nije prodala nijednu kutiju šibica, nije pazarila niti jedan dinarčić, i otac bi je grdio, možda i batinama. A i šta će tamo, i kod kuće je isto tako hladno. Živeli su na nekoj mansardi gde je promaja duvala sa svih strana, iako su neke veće pukotine zapušili slamom i krpama. Ruke su joj se sasvim ukočile od zime. Poželela je da upali jednu šibicu malo bi se ogrejala ali se ustručavala misleći da je to rasipanje i šta bi joj na to rekao ljutiti otac.
kada bi zapalila samo jedno palidrvce možda bi zagrejala prste! Usudi se i pripali jednu šibicu i odmah buknu plamen. Drvce je gorelo poput sveće i bilo je tako toplo dok je držala ruku nad njom. Bila je to čudesna svetlost i devojčici se činilo da sedi pored velikog otvorenog kamina ukrašenog novogodišnjim ukrasima i borovim grančicama. Ona ispruži noge ka tom kaminu da i njih malo ogreje, ali se tog trenutka plamen šibice ugasi i nestade kamin a devojčica osta sa drvcetom dogorele šibice u ruci.
Ona upali još jednu šibicu, pa i ona zaplamsa, i zid po kojem zasja postade providan kao zavesa. Mogla je da vidi pravo u trpezariju gde je bio postavljen sto sa čistim belim stolnjakom i divnim tanjirima od porcelana. A na stolu je servirana pečena guska sa mnogim začinima i salatama. Ali što je bivalo još lepše – domačini su je pozvali da ruča sa njima. Međutim, tek što je zakoračila ka trpezi, ugasi se šibica i pred njom osta samo debeli i hladni zid.
Zapali potom novu šibicu a pred njom se ukaza prekrasna okićena jelka. Bila je i veća i lepše ukrašena nego ona što je prošle godine kroz staklena vrata videla kod onog bogatog trgovca.
Hiljade lampiona je gorelo na zelenim grančicama, a šareni ukrasi, kao oni u izlozima prodavnica, gledali su pravo u nju. Devojčica izdiže obe ruke prema lampionima ali se šibica ugasi. Međutim, oni mnogobrojni lampioni počeše da se uzdižu sve više i više, a onda se pretvoriše u sjajne zvezde. Jedna od njih pade i ostavi za sobom dugački plameni trag.
„Neko je umro!“ – Pomislila je devojčica sećajući se svoje pokojne bake koja je imala običaj da kaže: „Svaki put kad padne zvezda, nečija duša odlazi u nebo.“
Kada devojčica upali novu šibicu, oko nje sve zasja i u tom sjaju pojavi se njena baka sva blistava, blažena i zadovoljna .
– Bako! – Povika devojčica. – Uzmi me sa sobom! Znam da ćeš nestati čim se šibica ugasi kao što je nestao i onaj topli kamin i divno guščje pečenje i ona predivna velika jelka!
Da i baka ne bi iščezla, devojčica brzo, jednu po jednu, zapali sve ostale šibice iz kutije. Nikada ranije joj baka nije izgledala tako lepa i tako radosna. Ona uze devojčicu u naručje i ponese je visoko, visoko u veliku radost i predivnu toplinu. Sada je devojčica bila na nebu i više nije bilo ni zime, ni gladi ni straha…
A ujutru, u onom čošku između dve kuće, našli su je rumenih obraza i sa osmehom na usnama – bila je mrtva. Smrzla se poslednje večeri u staroj godini. Prvo jutro nove godine zateklo je mrtvu devojčicu sa šibicama.
Pred njom je ležalo puno mnogo izgorelih šibica.
– Htela se da se ugreje! – Govorili su prolaznici.
A niko nije slutio kakve su lepe slike lebdele pred njom kada je sa svojom bakom zaplovila u novogodišnju radost.
Hans Kristijan Andersen