Jedan direktor škole, koji je želeo da njegovo ime ostane anonimno, napisao je 8 saveta roditeljima koji će im pomoći da odrastanje i obrazovanje svoje dece isprate na najbolji način.
Ponekad, ponašanje deteta u školi i kod kuće može dramatično da se razlikuje. Postoje stvari koje učitelji vide a roditelji ne – možda zato što ne žele, a možda zato što ne mogu. Veoma često, prenoseći model vaspitanja svojih roditelja na decu, oni ne uviđaju greške koje prave. Zato sam rešio da im pomognem i dam nekoliko saveta iz ugla nekog ko već decenijama radi sa velikim brojem dece.
1. Vaša deca vas vole i ugledaju se na vas. Oni oponašaju vas, zato, u svemu što deca rade, učitelji vide roditelja. Potrudite se da im date dobar primer. Ako se u svakodnevnom životu ponašate agresivno, ako ste nervozni u vožnji, šetnji, kupovini, to će se odraziti na ponašanje vaše dece. U školi se trudim da im budemo primer odmerenim ponašanjem i pažljivo biranim rečnikom., ali je roditeljski primer ipak na prvom mestu. Ako dete opsuje druga ili, što se takođe dešava, nastavnika, verujte da to nije naučilo od nas.
2. Pokažite svojoj deci da su vam važna. Ne mislimo ovde da im redovno govorite da ih volite. Mislimo, konkretno, da spustite telefon kad ih vidite posle škole. Oni žele da vam pričaju o svom danu, ali samo ako vide da vas to zanima više od fotograija prijatelja na Instagramu. Osim toga, uspeh u školi biće nemerljivo veći ako pokažete da je to i vama važno.
3. Vašem detetu je neophodan san. Kvalitetan san. Važno je da se pobrinete za to da dete na vreme odlazi u krevet. Za osnovce, to znači 21, najkasnije 22 časa. Telefonima nije mesto u spavaćoj sobi. Kad dete odlazi u krevet, oni bi trebalo da ostanu u dnevnom boravku. Isto važi i za roditelje (pogledajte stavku 1.)
4. Vodite računa o ishrani deteta. Obilan i zdrav doručak je važan da bi deca napunila telo energijom. Veoma je važno da deci od malih nogu usadite zdrave navike. Ako im dajete keks da „češu” desni, štapiće da grickaju dok su još u kolicima, ne čudite se što kasnije za ručak biraju čips i koka-kolu. Tome ste ih sami naučili. Umesto toga – zdrave grickalice i ručak koji će pripremiti kod kuće i poneti u školu. Napomena: 200 dinara za užinu u pekari ili fast-fudu nije odgovorno roditeljsko ponašanje!
5. Stvari mogu poći naopačke. Očekujemo da nam otvoreno kažete ako imate bilo kakve brige u vezi sa svojim detetom. Takođe, kad se nešto dogodi, nemojte isključivati telefon ili ignorisati pozive nastavnika. Ili, još gore, praviti neprimerene scene po školskiim hodnicima. Takvo ponašanje nam jasno govori od koga se dete naučilo neprimerenom ponašanju.
6. Ne verujte baš svemu što vam dete kaže o školi – čak i ako prijatelji podržavaju priču. Kad nastane problem, deca jako dobro znaju kako da vas „dotaknu” i kako da oprezno skrenu krivicu sa sebe. Nemojte eksplodirati i obećavati da ćete „sutra u školi napraviti haos”. Mirno pokušajte da u školi saznate šta se dogodilo. Jer, onog trenutka kad deca shvate da ćete radije očitati lekciju nastavnicima nego njemu, biće vam veoma teško da uspostavite disciplinu i poverenje.
7. Društvene mreže su toksične za decu. Deca mlađa od 13 godina ne bi smela da koriste Fejzbuk. Vaša je odgovornost da sprečite da se vaše dete izlaže rizicima koji su nepotrebni, a jedan od njih je i onlajn nasilje. Vršnjačko nasilje je odavno prestalo da bude samo fizičko, a vaša je dužnost da štitite dete os opasnosti koje prete iz virtuelne stvarnosti.
8. Ako podržavate svoje dete u tome da su lekcije koje uči nepotrebne, a domaći zadatak preobiman, ako ne verujete procenama učitelja o tome koliko vaše dete zna, ako pronalazite izgovore za sve što vaše dete radi, ili za sve što ne radi, doći će trenutak kada će vam se sve to vratiti kao bumerang. U nekom trenutku, dete će početi isto da se ponaša i kod kuće. Verujte, lakše je da podržati nastavnike od samog početa, pa da zajedno pronađete način da deci usadite dobre navike, pa makar oni zbog toga bili nezadovoljni, a vama ceo proces mučan. Jer, rezultat će pokazati da je bilo vredno truda.
Roditelj, naročito ukoliko je obrazovan, povremeno može naići na objektivni problem opravdanosti slepe podrške nastavniku. Materijalne greške, nizak nivo opšte pismenosti, metodičke neopravdanosti svih vrsta – to je nešto sa čim se obrazovan roditelj suočava svakoga dana u kontaktu sa školom. Dakle, ne, ne slažem se sa svim ovde iznetim. Sa detetom o svemu treba otvoreno razgovarati, kritičko mišljenje podsticati i učiti dete da prepoznaje manipulativne i negativne elemente svog okruženja a takvih elemenata ima i u školi. Dakle, nije svaki nastavnik isti i dete treba da nauči da razlikuje kvalitet. Takođe, to ne znači da ga treba učiti da diže bune i bije unapred izgubljene bitke protiv naopakog sistema, ali ga treba učiti da je u redu da se na nečijim časovima oseća dobro a na nečijim drugim loše, da mu je neko podsticajan a da ga neko drugi frustrira, da neko nešto zna bolje a neko gore ili jednostavno ne zna. To će ga sačekati kasnije i u životu. Decu treba učiti da traže kvalitetan odnos: od životnog partnera, od prijatelja, od kolega. To se postiže i tako što se dete oslobodi da shvati da nastavnici nisu savršeni i besprekorni autoriteti, nego ljudi sa svojim slabostima i različitim stepenom umeća i talenta za posao kojim se bave. I ne, nisu uvek u pravu. I, da: fer je reći svom detetu: ovo su datosti, ovo ne možemo da promenimo, prihvatićemo to tako kako jeste, ali ti si u pravu, ja to prepoznajem i imaš moju podršku. Sad uradi to što se od tebe traži. Tako se jedino gradi karakter. Slepa doktrina: „nastavnik je uvek u pravu“ obogaljuje dete, lomi njegovu unutrašnju logiku i ne izgrađuje ga kao ličnost. Ta logika ga uči da guta frustraciju i ne govori otvoreno o onome što ga tišti. Ta frustracija će sutra progovoriti i, da: vratiće se kao bumerang. Samo što sa tim detetom nastavlja da živi taj roditelj, a za nastavnika je to dete samo prolazna pojava. Sve je to lepo: da legnu na vreme, da budu siti i napiti, ali zaboga, ne ućutkujmo decu. Neće nam se dopasti kad jednog dana konačno odluče da progovore.
Bas tako! Bravo!
Naziv posta je Ne verujte“ slepo“ svemu sto vam dete kaze.Naravno da mi,ucitelji,nismo svi isti i nismo uvek u pravu,ali ovaj direktor je dao solidno razmisljanje.
Deca su različita, tačno je ali ja sam veoma „loše prošla“ sa mojim detetom jer mu nisam „slepo verovala“ iako mi je povremeno ukazivao a mislila sam da je nemoguće i da se „to tamo negde dešava“.
Dete mi je bilo (doduše ne u školi već vrtiću) fizički i psihičku zlostavljano od strane vaspitačice tokom najmanje dve godine.
Zato roditelji: verujte (za svaki slučaj) svojoj deci šta god vam kažu ali i dobro proverite istinitost kazivanja. Nikad se ne zna…..