Талас насиља преплавио је образовне установе широм земље. Озбиљни случајеви сада више нису резервисани само за поједине средње школе, као што је то било некад. Насиље је свеприсутно. Чак и они наставници с вишедеценијским искуством кажу да је ситуација лошија него икад.
О томе због чега је то тако, ко је одговоран, али и како ће се школа на чијем је челу суочити са вршњачким насиљем када од септембра отвори своја врата, за Зелену учионицу говори Славица Пошарац, директорка Основне школе „Михајло Пупин“ у Београду.
Наша саговорница радила је у школама у Чикагу, као и у домаћим основним и средњим школама. Била је професор српског језика и књижевности у Десетој београдској гимназији и у Основној школи ,,Раде Кончар“. У школама у Чикагу учила је децу да говоре, пишу и читају српски језик и упознавала их са српском традицијом, културом и историјом.
Последњих петнаест година провела је у Средњој школи ,,Коста Цукић“ у Београду, радећи на позицијама библиотекара, професора, стручног сарадника за медије и комуникације, координатора наставе и в. д. директора.
Била је стручни сарадник Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања Србије, а радила је и као лектор у издавачкој кући ,,Народна књига“.
Насиље је постало највећи проблем нашег образовног система, оно је сада присутно на готово свим узрастима. Шта мислите, због чега је тако?
Разлози за ову, тако обесхрабрујућу ситуацију, различити су и бројни. Чини се, ипак, да најнеповољнији утицај на младе долази лоших примера којима су изложени на онлајн платформама, друштвеним мрежама, а потом и у видео играма које су често препуне насиља, као и свих осталих медија, који нису контролисани у оној мери у којој је то потребно. Овај главни и глобално присутни проблем постаје још већи јер родитељи, често, немају довољно слободног времена да могу да се адекватно ангажују око своје деце и да на тај начин смање простор за наведене негативне утицаје. И коначно, разлози леже и у инертности и недовољној мотивисаности нашег образовног система да новонастале проблеме решава суштински и од почетка.
Шта недостаје нашим школама да би тај проблем решиле?
Недостаје, најпре, систем у ком ће рад просветних радника бити адекватно вреднован, а они на тај начин мотивисани да реализују неопходне промене. Већи број психолога, педагога и дефектолога у школама, како би што чешће могли да разговарају са свом децом, а не само са оном која имају видљив проблем са дисциплином или учењем, чвршћа сарадња одељенских старешина и психолошко-педагошке службе, додатна континуирана психолошка едукација наставника али и самих родитеља. Морамо сви “поправити” и себе да бисмо могли да помогнемо деци.
Директор сте у новоотвореној основној школи, где ће наставу похађати деца од 1. до 4. разреда. Када пређу у пети, настава се одвија на другој локацији. Због чега је школа изабрала овакав приступ?
Две различите локације дају више простора да се свако дете слободније креће, игра и нађе своје место у том простору, што аутоматски смањује могућност вршњачког насиља. Велика је разлика између деце у предпубертету и пубертету и уколико се једносменска настава одвија на истој локацији то може бити потенцијални извор проблема.
Како ће се ОШ „Михајло Пупин“ суочавати са вршњачким насиљем. Да ли имате спремне процедуре и неке идеје које можете поделити са колегама?
Наравно, спремне су процедуре, а спремни су и сви чланови тима који ће непосредно учествовати у решавању проблема о ком говоримо, ако доњих дође, јер је превенција почетна тачка наше стратегије. Психолошко-педагошка служба појачана дефектологом искусна је и ентузијастична да се носи са изазовима. Значајан допринос раду ове службе даће и наша стручна сарадница Милица Стојиљковић, ауторка Метода личног развоја ЛЕПО МИ ЈЕ, која ће се бавити искључиво саветодавним радом и едукацијом родитеља.
Оно што је за нас врло битно јесте да се са сваком ситуацијом суочимо. Игнорисање случајева вербалног насиља или задиркивања које за децу може бити врло болно, неизоставно води у проблем. Зато смо припремили низ алата за рад са децом, пре свега превентивних, а онда и оних које ћемо користити чим се мањи проблеми јаве, ако се јаве. Па тако, на пример, имамо просторију за драмску секцију и луткарске представе, где ћемо кроз игру улога помоћи деци да разумеју како се осећа неко ко је жртва насиља. Мини-представе су спремне и реаговаћемо истог дана кад се и ако се проблем догоди. Такође, спремни смо и на рад са родитељима и у нашој су школи добродошле само оне породице које су спремне да раде и на себи. Јер само ако растемо ми, одрасли, могу да расту и наша деца.
Наша школа ће бити без телефона, у почетку чак и са минималним упливом информационих технологија. Читав курикулум је подређен идеји да сваком детету у школи буде занимљиво, да свако заволи да учи и да на тај начин буде даље од свих проблематичних облика понашања. Славићемо знање у сваком сегменту рада и тако ћемо померити фокус са свега што је лоше.
И на крају, бићемо пуни љубави и радости, али доследни у свим захтевима, јер верујемо да смо такав приступ обезбеђује здрав напредак!
Оно што је наставницима често тешко да процене јесте разлика између дечјих ситних свађа и вршњачког насиља. Односно, нису сигурни кад треба да дозволе деци да спорове решавају сами, како би из тога учили, а кад је тренутак да се умешају. Где је та танка линије?
Линија јесте танка, али је ипак видљива оном наставнику који је спреман да је види. Ако се наставник истински потруди да упозна своје ученике, ако остаје са њима дужи временски период, ако се развије међусобно поверење, онда сигурно неће бити великих недоумица, шта је дечје неслагање, а шта почетак вршњачког насиља
Школа у којој радите, као један од основних својих принципа, истиче неговање традиције. Како нам традиција може помоћи да децу васпитавамо да буду добри пријатељи, да се не ругају једни другима, да буду спремни да помогну?
Ми у школи о традицији нећемо говорити декларативно, већ ће та идеја као некаква нит, једна од оних са наше “шаренице”, повезивати све што радимо. Можда ће та идеја бити најјасније видљива на нашој драмској сцени, где ћемо оживљавати народне песме и приче о пријатељству, о породичној љубави, о заједништву и где ћемо представљати личности из наше историје, које су нам, због своје храбрости и племенитости, или пак мудрости и знања, данас, више него икада, потребне као узори.