Talas nasilja preplavio je obrazovne ustanove širom zemlje. Ozbiljni slučajevi sada više nisu rezervisani samo za pojedine srednje škole, kao što je to bilo nekad. Nasilje je sveprisutno. Čak i oni nastavnici s višedecenijskim iskustvom kažu da je situacija lošija nego ikad.
O tome zbog čega je to tako, ko je odgovoran, ali i kako će se škola na čijem je čelu suočiti sa vršnjačkim nasiljem kada od septembra otvori svoja vrata, za Zelenu učionicu govori Slavica Pošarac, direktorka Osnovne škole „Mihajlo Pupin“ u Beogradu.
Naša sagovornica radila je u školama u Čikagu, kao i u domaćim osnovnim i srednjim školama. Bila je profesor srpskog jezika i književnosti u Desetoj beogradskoj gimnaziji i u Osnovnoj školi ,,Rade Končar“. U školama u Čikagu učila je decu da govore, pišu i čitaju srpski jezik i upoznavala ih sa srpskom tradicijom, kulturom i istorijom.
Poslednjih petnaest godina provela je u Srednjoj školi ,,Kosta Cukić“ u Beogradu, radeći na pozicijama bibliotekara, profesora, stručnog saradnika za medije i komunikacije, koordinatora nastave i v. d. direktora.
Bila je stručni saradnik Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja Srbije, a radila je i kao lektor u izdavačkoj kući ,,Narodna knjiga“.
Nasilje je postalo najveći problem našeg obrazovnog sistema, ono je sada prisutno na gotovo svim uzrastima. Šta mislite, zbog čega je tako?
Razlozi za ovu, tako obeshrabrujuću situaciju, različiti su i brojni. Čini se, ipak, da najnepovoljniji uticaj na mlade dolazi loših primera kojima su izloženi na onlajn platformama, društvenim mrežama, a potom i u video igrama koje su često prepune nasilja, kao i svih ostalih medija, koji nisu kontrolisani u onoj meri u kojoj je to potrebno. Ovaj glavni i globalno prisutni problem postaje još veći jer roditelji, često, nemaju dovoljno slobodnog vremena da mogu da se adekvatno angažuju oko svoje dece i da na taj način smanje prostor za navedene negativne uticaje. I konačno, razlozi leže i u inertnosti i nedovoljnoj motivisanosti našeg obrazovnog sistema da novonastale probleme rešava suštinski i od početka.
Šta nedostaje našim školama da bi taj problem rešile?
Nedostaje, najpre, sistem u kom će rad prosvetnih radnika biti adekvatno vrednovan, a oni na taj način motivisani da realizuju neophodne promene. Veći broj psihologa, pedagoga i defektologa u školama, kako bi što češće mogli da razgovaraju sa svom decom, a ne samo sa onom koja imaju vidljiv problem sa disciplinom ili učenjem, čvršća saradnja odeljenskih starešina i psihološko-pedagoške službe, dodatna kontinuirana psihološka edukacija nastavnika ali i samih roditelja. Moramo svi “popraviti” i sebe da bismo mogli da pomognemo deci.
Direktor ste u novootvorenoj osnovnoj školi, gde će nastavu pohađati deca od 1. do 4. razreda. Kada pređu u peti, nastava se odvija na drugoj lokaciji. Zbog čega je škola izabrala ovakav pristup?
Dve različite lokacije daju više prostora da se svako dete slobodnije kreće, igra i nađe svoje mesto u tom prostoru, što automatski smanjuje mogućnost vršnjačkog nasilja. Velika je razlika između dece u predpubertetu i pubertetu i ukoliko se jednosmenska nastava odvija na istoj lokaciji to može biti potencijalni izvor problema.
Kako će se OŠ „Mihajlo Pupin“ suočavati sa vršnjačkim nasiljem. Da li imate spremne procedure i neke ideje koje možete podeliti sa kolegama?
Naravno, spremne su procedure, a spremni su i svi članovi tima koji će neposredno učestvovati u rešavanju problema o kom govorimo, ako donjih dođe, jer je prevencija početna tačka naše strategije. Psihološko-pedagoška služba pojačana defektologom iskusna je i entuzijastična da se nosi sa izazovima. Značajan doprinos radu ove službe daće i naša stručna saradnica Milica Stojiljković, autorka Metoda ličnog razvoja LEPO MI JE, koja će se baviti isključivo savetodavnim radom i edukacijom roditelja.
Ono što je za nas vrlo bitno jeste da se sa svakom situacijom suočimo. Ignorisanje slučajeva verbalnog nasilja ili zadirkivanja koje za decu može biti vrlo bolno, neizostavno vodi u problem. Zato smo pripremili niz alata za rad sa decom, pre svega preventivnih, a onda i onih koje ćemo koristiti čim se manji problemi jave, ako se jave. Pa tako, na primer, imamo prostoriju za dramsku sekciju i lutkarske predstave, gde ćemo kroz igru uloga pomoći deci da razumeju kako se oseća neko ko je žrtva nasilja. Mini-predstave su spremne i reagovaćemo istog dana kad se i ako se problem dogodi. Takođe, spremni smo i na rad sa roditeljima i u našoj su školi dobrodošle samo one porodice koje su spremne da rade i na sebi. Jer samo ako rastemo mi, odrasli, mogu da rastu i naša deca.
Naša škola će biti bez telefona, u početku čak i sa minimalnim uplivom informacionih tehnologija. Čitav kurikulum je podređen ideji da svakom detetu u školi bude zanimljivo, da svako zavoli da uči i da na taj način bude dalje od svih problematičnih oblika ponašanja. Slavićemo znanje u svakom segmentu rada i tako ćemo pomeriti fokus sa svega što je loše.
I na kraju, bićemo puni ljubavi i radosti, ali dosledni u svim zahtevima, jer verujemo da smo takav pristup obezbeđuje zdrav napredak!
Ono što je nastavnicima često teško da procene jeste razlika između dečjih sitnih svađa i vršnjačkog nasilja. Odnosno, nisu sigurni kad treba da dozvole deci da sporove rešavaju sami, kako bi iz toga učili, a kad je trenutak da se umešaju. Gde je ta tanka linije?
Linija jeste tanka, ali je ipak vidljiva onom nastavniku koji je spreman da je vidi. Ako se nastavnik istinski potrudi da upozna svoje učenike, ako ostaje sa njima duži vremenski period, ako se razvije međusobno poverenje, onda sigurno neće biti velikih nedoumica, šta je dečje neslaganje, a šta početak vršnjačkog nasilja
Škola u kojoj radite, kao jedan od osnovnih svojih principa, ističe negovanje tradicije. Kako nam tradicija može pomoći da decu vaspitavamo da budu dobri prijatelji, da se ne rugaju jedni drugima, da budu spremni da pomognu?
Mi u školi o tradiciji nećemo govoriti deklarativno, već će ta ideja kao nekakva nit, jedna od onih sa naše “šarenice”, povezivati sve što radimo. Možda će ta ideja biti najjasnije vidljiva na našoj dramskoj sceni, gde ćemo oživljavati narodne pesme i priče o prijateljstvu, o porodičnoj ljubavi, o zajedništvu i gde ćemo predstavljati ličnosti iz naše istorije, koje su nam, zbog svoje hrabrosti i plemenitosti, ili pak mudrosti i znanja, danas, više nego ikada, potrebne kao uzori.