Ova priča počinje venčanjem učiteljice, supruge i kasnije majke, Ali Nunery, i njenog uskoro supruga, Bena, koje se odigralo 2009. godine. Baš pre venčanja kupili su kuću u Sinsinatiju u kojoj je trebalo da žive oni i njihova buduća deca. Odlučili su da, kao sjajan simbol početka jedne divne ere, fotografije na venčanju naprave baš u svojoj novoj kući, još praznoj. Fotografije su divne, prepune iščekivanja, nade, ljubavi, osmeha.
Dve godine nakon venčanja, Ben i Ali dobili su najveći dar – ćerku Oliviju. Ona je bila sve čemu su se nadali, pa i mnogo više od toga. Ipak, sreća je bila kratkog veka. Već 2011, Ali oboleva od teške bolesti, a Olivija, sa svega godinu dana, ostaje sama s tatom. Iako je to nešto najtužnije što detetu može da se dogodi, Olivija je u celoj nesreći imala jednu veliku sreću – tatu punog ljubavi, pažnje i razumevanja. Onog koji će uvek biti tu za nju, koji će brižljivo čuvati uspomenu na njenu mamu i koji će joj biti i mama i tata, uvek kad zatreba.
Kada je Olivija napunila tri godine, Ben je odlučio da je došao trenutak da nastave dalje i odu iz kuće za koju ih vezuje toliko lepih, ali i toliko tužnih uspomena. Ipak, nije mogao samo da spakuje kofere i okrene leđa. Zato je, uz pomoć Aline sestre, napravio set fotografija sa svojom ćerkom, kao omaž njenoj mami. U setu fotografija koje slede nalaze se one s venčanja Ali i Bena, i one nastale 5 godina kasnije, na kojima su Olivija i Ben.
Ove fotografije najbolje dokazuju kako se emocije mogu uhvatiti i zauvek zabeležiti. Kako, kad je ljubav iskrena i snažna, isijava iz svake pore, iz svakog pogleda, osmeha ili pokreta.
Melani, Alina sestra, koja je i snimala ove fotografije, kaže da je za nju čitavo to iskustvo bilo istovremeno veoma bolno, ali i divno. „Jedna od stvari koja najviše boli je kada Olivija radi upravo stvari o kojima je Ali sanjala da će jednog dana raditi sa svojom ćerkom. Govorila je kako će svoju ćerku jednog dana voditi na balet, gledati je kako se vrti i kikoće sve dok ne padne. A to se danas upravo dešava, a Ali nije tu da sve to vidi.“
Melani kaže i da je Olivija toliko bila posvećena ovom fotografisanju, vodila je na mesta gde su se tata i mama slikali i ceo projekat shvatila toliko ozbiljno, da je teško bilo poverovati da ima samo tri godine.
A nama je teško da pronađemo prave reči da ovu priču zaključimo. Zato se nećemo ni truditi, već ćemo samo reći – volite i čuvajte svoje najbliže a uspomene stvarajte dok su tu, pored vas. Tako nikad nećete morati da se kajete i žalite zbog propuštenih trenutaka i neizrečenih osećanja.
Fotografije: rockpink4ali.com