Дјеца без грешке, а систем без размишљања

јун 25, 2019

Нису дјеца крива, рећи ће неки, она су свој задатак испунила како се тражило и све издекламовала без грешке.

Вријеме је матурских парада, поворки, славља и испраћаја, али и повећаних напада на родитељске џепове (но то је нека друга прича). И таман кад смо се навикли да се слави и мала матура, да се са основном школом не опрашта само у школи, већ и на улицама, што је иронично јер улица их и јесте научила више но школа (али то је нека трећа прича), дошли су нам и још мањи од малих матураната – предшколци.

Већ неколико година вртићи организују спектакуларне завршне приредбе и дјеци из старијих група која у септембру полазе у школу праве испраћај, додјељују дипломе и облаче их у тоге. Завршне се приредбе спремају по мјесец дана, ако не и дуже, а атмосфера међу наставним кадром, дјецом и родитељима окупљеним око вибер-група доводи до усијања.

Ове сам године походила једну такву, будући да се вољена нећакиња опраштала од вртића.

Образовање за даме и грубијане

Завршна приредба М. вртића одиграла се у сали Опшине Нови Град и трајала је готово два сата, а дипломе је примило око осамдесетеро дјеце која ће у септембру ове године кренути у први разред.

И док су неке музичке тачке и рецитације, те колективни плесови свих група били духовити, забавни и педагошки пријемчиви узрасту, неки су баштинили све оне вриједности које ће се овим најмањим матурантима подметати на сваком ћошку од септембра, кад постану дијелом алтисеровског идеолошког апарата званог школа, иста она школа чију радост и љепоту слави сваки други рецитал ове и оваквих приредби. Једна од таквих вриједности јесте патријархална традиционална породица и све нијансе и нијансице њених родних улога.

Игроказ изводе дјечак и дјевојчица. Она је обучена у хаљину, сједи за столом и лакира нокте. Преко пута ње сједи дјечак и критикује њену навику да по цијеле дане лакира нокте. Дјевојчица одговара (парафразирам): А шта друго да радим, не мислиш ваљда да кромпире садим? На то дјечак, уз подршку спорадичног смијеха и аплауза из публике, одговара: Не мислим да кромпире садиш, али имаш ваљда нешто друго по кући да радиш? У наставку дјевојчица каже да данас није у моди да даме раде по кући, дјечак додаје да би дама требала знати шта ће бити кад њему прекипи, а онда дјевојчица закључи да је права несрећа да она, таква дама, има за мужа грубијана. Дјечица се на концу, сретна што нису нити једном замуцала, наклоне, а публика их испрати бурним аплаузом.

Замишљам предшколске одгајатељице које су за дјецу припремале овај комад, мјесецима, колико се овакве параде обично припремају, ниједном не промисливши поруку коју им шаљу. Замишљам родитеље дјевојчице док јој помажу да научи текст, замишљам њену мајку, њеног оца. Замишљам родитеље дјечака док му суфлирају реплику: А ти знаш шта ће бити кад мени прекипи.

Замишљам маму – зна ли она шта ће бити? Замишљам тату – прекипи ли му покаткад?

Јесу ли у вртић послали дијете да се, чак и ако занемаримо родне улоге и подразумијевајући женски кућни рад, кроз стиховане шале припрема на насиље и пријетње, док се истовремено у свијету емпатија учи у школи, а часови контроле бијеса и показивања емоција дјеци су, неријетко, омиљена школска активност?

Посматрам публику – неки још увијек држе склопљене дланове вруће од аплауза, некима је још осмијех на лицу од слатке пошалице изговорене гласићима који још увијек неспретно котрљају оно тек научено Р.

Не примјећујем да је ико, попут мене, затечен или изненађен.

Питам се хоће ли они који данас гласно и бурно аплаудирају сексистичким пошалицама и геговима бити једнако гласни и ангажирани када дјевојчица из игроказа одрасте и заиста буде имала мужа грубијана. Или ће бити тихи и нечујни затварајући прозоре пред породичним насиљем и пуштајући да они то сами ријеше међу собом?

Мој аплауз, дакако, изостаје.

Нису дјеца крива, рећи ће неки, она су свој задатак испунила како се тражило и све издекламовала без грешке.

Нису крива. Али аплауз њима био би аплауз образовању у којем је једини циљ усвојити информацију без грешке и пренијети је даље с осмијехом и без размишљања.

А шта ћемо ако је, попут ове, цијела информација једна џиновска грешка?

Аплауз њима био би аплауз друштву у којем на стотине дјечака и дјевојчица бива смјештено у сигурне куће, а стотине њихових мама, умјесто да дјецу спремају за игроказе, живе у сталном страху од насилних мужева који их финансијски уцјењују, вербално, сексуално и физички злостављају.

А то некако, слатким дјечијим гласићима упркос, никако није за аплауза.

Ламија Бегагић

Извор: skolegijum.ba

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама