Драги дједе,ево зима ће. Мјесец чаролије је стигао.
Драги дједе,ево зима ће. Мјесец чаролије је стигао.
Са чаролијом сам стигла и ја, прије двадесет и шест година. Знаш, сад на године гледам као на пређене нивое у компјутерској игрици. Неки сам зај*бани играч, изгледа.
Ако се питаш да ли су почела она некултурна питања – да, јесу. Па кад ћу се удати? Кад ћу рађати? Откад је свијета и вијека тако је и тако ће бити. Наравно да ме порежу понекад, да стиснем зубе и нешто дрско опсујем у себи.
Дједе, пуна сам ожиљака. Некад ми то направе потпуно, мени, неблиски људи, а понекад ми то направе људи, које највише волим. Неки су видљиви, неки нису, али ту су и умију се жестоко активирати па боле до кости!
Али, сјећаш се како сам ти увијек говорила: „Добро сам, дједе. Све је добро.“ А некад нисам и некад није. Има тих дана када не бих изашла из своје спаваће собе, када не бих подигла ролетне. Само бих се покрила јорганом по глави, загњурила главу у јастуке и пустила да ме облива хладан зној.
Има дана кад не годи туш, нити топао чај, нити шетња, суза нигдје, а у теби све плаче. Јеца! Вришти! Напросто бих, у тим данима, изашла из своје коже, а не могу. Гдје ћу ба?
Она ми је једино моје и ништа ми друго не преостане, него да се изборим с тим демонима, да се дигнем из тог кревета, помиришем нешто лијепо и наставим. Знаш дједе како се тад осјећам?
Као да поново учим да ходам, као да су ми ноге од стакла и као да ће се сваки час поломити, да ћу се цијела поцијепати и да се никада више нећу моћи саставити. А саставим се, саставим се сваки пут и будем добро. Због себе, најприје, онда због А. Одем на посао и радим најбоље што могу.
„Не волим јануар, ни беле зимске врагове, у сваком снегу видим исте трагове…“
Не знам да ли људи, када крену на вјечни починак, буду свјесни датума, дана. Био је девети јануар, субота, четрнаест сати, када си ти отишао. Била сам у граду у којем сам студирала. Спремала сам испит када ме отац назвао да ми каже.
И обично, када неком причам, овдје станем „…да ми каже.“ Ама шта да ми каже? Да ми каже како је отишло више од пола мога дјетињства са тобом, како никад више нећу моћи да слушам твоје приче о другу Титу.
Да ми каже и то да ћу повремено наилазити на твоје ствари, које мајка није најбоље сакрила. Од кога? Од ње саме, од нас свију? Да ми каже како нећу више никад видјети твој поглед, којим си умио рећи све.
Да ми каже да је отишао неко кога волим и да никада нећу пустити до краја тугу из мог властитог бића. Да ми каже да никада нећу више упознати особу као што си ти био, можда хоћу неке боље или лошије особе, али никад неког баш као тебе.
Да ми каже да ћу плакати сваког јануара, ма колико година прошло. Ето, назвао ме да ми то каже. Да једном за свагда завршим недоречено.
Драго ми је што ниси упознао лудило Kовид – 19. Жао ми је што си пропустио моје бацање капе, братов завршетак основне школе. Дједе, једном мјесечно идем тамо. Замисли, пристајем да обиђем и воћњаке. То више због оца, него што ја то волим. Знаш мене…
Али не знаш да је он имао операцију срца, да ме било страх више него мог чекања пред операционом док сам у једној руци држала катетер, а у другој само основне ствари. Он је добро, дједе. Његова ми је операција пукла шамар и сад цијеним и спремам у своју меморију сваки наш загрљај и сваки његов покрет.
А. ме наговара, признајем, да га зовем свако вече. Неизмјерно сам му захвална што то ради. Жао ми је што ниси упознао А. Негдје дубоко у себи се надам да видиш колико је добар и колико у нама љубави и поштовања има.
Вољела бих да си дочекао моје пресељење у Сарајево па да дођеш и попијеш праву сарајевску кафу и слушаш позиве на молитву. Знам да би обукао једну од својих кошуља и преко плетени џемпер. Знам и коју би капу ставио.
Вољела бих да знаш да смо добро. И да ми…недостајеш. Много недостајеш.
Пише: Амра Делиомеровић
Извор: Лоламагазин