Први пут сам данас ушао на ТикТок, не својом вољом. Отворио ми се насумично видео, и остао сам да гледам. Све време чекам нешто хумано, са људском поруком.
Сваки трећи видео — нова Десингерицина песма, чији рефрен певају мање више сви:
„Те водим у Дубаи, те купам на Малдиве, да јашемо камиле.
Еј, мала моја, ниси стара да родиш ми дебиле.“
Све се претвара у јефтин скеч. Нема мисаоних људи, нема замишљених лица, нема сумње, нема запитаности. Инфантилност на максимуму, где је баналност норма која као вртлог увлачи људе.
Не стиже се до сцене радом, талентом, сновима, него снимиш неку глупост — види то неко — иде се даље. Ништа за вечност, све за сада.
Немаш времена ни да промислиш. Иде нови клип. И тако у круг.
Не занима те да ли је неко у комшилуку можда жедан, без воде, или некоме нешто треба. Не. Смишљаш нове и нове глупости, навлачиш нове људе — и опет у круг.
Шта је поента?
Нема је.
Човек гледањем идиотских садржаја доприноси идиотизацији света. Тражи добро у лошем, уместо да изађе из тога и ствара смисао.
Све мора да буде шоу. Без сврхе. Без суштине.
Нема више стида, ни достојанства, само тактика како да будеш примећен. Мисао је постала досадна. Тишина — претња. У свету без тишине, нико више не чује ништа. Добар човек више није занимљив. Учитељ је постао досадан — а Десингерица закон.
Памет више није вредност, него препрека. Нема више села, ни комшилука. Сви смо у истој соби, али нико никога не види.
Ако не објавиш сваки дан нешто ново — заборављен си. Сви се труде да буду неко, али нико не покушава да буде човек.
Ако ти није забавно — са тобом нешто није у реду.
Размишљање — превазиђено.
Све више се приказујемо, а све мање виђамо.
И све док трајеш — мораш да се снимаш, смејеш, глумиш.
Замишљен човек постаје сумњив.
Племенитост — смешна.
Саосећање — губитак времена.
Све се мери, све се оцењује, све се конзумира.
А док све то гуташ — гуташ и себе.
А можда си за то време могао да загрлиш некога, попричаш са мајком, напишеш нешто што остаје, нађеш се пријатељу у невољи, уместо да прилагођаваш своју машту ТикТок нивоу.
Зарад чега све то? Да би неко погледао, и исте секунде заборавио, не само тебе, него милионе других, увучених у нешто што им уопште не треба.
Аутор: Стефан Симић