Парадајз, четристо динара – кило.
Тачно знам шта би ми рекла.
– Јесте, тако вам и треба. Јеси купила расаду?
– Нисам.
– А онолика земља пропада… Боље да сам је поклонила, него што сам је вама оставила…
– Дали смо под кирију.
– Шта?
– Па земљу, ону до воде.
– Коме?
– Ђоковићима. Да посеју жито.
– Ај’ бар су наши. А и ви сте могли да посејете жито… Нисте сакати.
– Нисмо. Ал’ смо у Београду.
– Па?
– Па ништа…
– Четири стотине, кажеш…?
– Аха.
– Па је ли чему?
– Шта знам. ‘Нако… Црвени се.
– Ништа то не ваља, то ти је само попрскано да заруди. Немој да дајеш деци.
– Због деце сам га и куп…
– Шта си правила данас за ручак? Субота је…
– Цезар салату.
– Добро – салату. Шта још?
– Ништа. Цезар салата је оброк. Цео.
– Будибогснама. У моје време…
– Знам, баба. Али није твоје време. Ово је цео целцит оброк. Има зелене салате, парадајза, краставаца…
– Пошто је кило? Краставаца?
– Стодеведесет.
– Их… стодеведесет им мајки…!
– Има и лука, младог, и црвеног и сира…
– Домаћег?
– Па не баш скроз домаћег.
– Шта фали домаћем?
– Ништа, ал’ у Цезар иде пармезан, онако танко, на кришчице….
– Ништа ти ја то не знам… код мене се није јело на кришчице… Него онако – редно. Мислиш да сте од “кришчица“ порасли…?
– Не мислим. Али има и меса.
– Меса? Каквог?
– Пилећег. Белог.
– Пошто је сад?
– Осамсто кила.
– Је л’ бар то домаће?
– Откуд знам, пише “произведено у Србији“…
– Мало морген произведено у Србији…
– Па добро баба, шта ја сад са радим… да гајим пилиће на тераси?
– Не мораш на тераси. Али имаш земљу… Имаш и кокошињац. Купи пилиће на пролеће, у’рани, на јесен кољи…
– Јес’, баба, баш ћу ја да млатим са секиром по дворишту…
– И то што кажеш… Ни кад сам била жива, нисам могла да се ослоним на тебе, теби све то било гадно… перје, дроб, џигерица… А волели сте да једете – кад баба спреми…
– Добро, бре, баба, не почињи опет…
– Шта “опет“?! Сто пута да поновим, џаба. Вама не вреди говорити. И шта сад радиш?
– Сад? Па ништа… Мислила мало да порадим по кући.
– Не лажи. Лакираш нокте.
– Па добро, мислила сам – после, кад налакирам.
– И пијеш.
– Само једна чаша, баба. Вино је, није ракија… Тамјаника, помириши…
– Од Тамјанике се почиње. За две године има да накрећеш лозу кришом у шпајзу…
– Боже, баба!? Ти о мени баш имаш онако једно лепо мишљење…
– И тај лак ти ништа не ваља.
– Што?
– Зна се ко маже црвени лак на нокте.
– Ко, баба?
– Знаш ти ко. И кол’ко си пара дала на то..?
– Четристо динара.
– И то – четристо?! Има ли ишта на овом свету за мање од четристо динара…? Знаш ли ти шта си све за четиристо динара могла да купиш у моје време?
– Знам, баба, али… инфлација…
– Опет..? Добро је да сам умрла, да не морам да гледам… Него, једу ли ту твоју салату?
– Једу.
– Шта ће, веселници, морају, кад нема ништа друго. За два сата има опет да ти кукају да су гладни… ви код мене никад нисте били гладни. А нисте ручали салате.
– Добро, баба, ај’ немој сад опет испочетка…
– И супе је било, и меса и кромпира и гибанице и увек сам вам месила, да буде нешто слатко…
– Зато нам и јесте ов…
– Шта си рекла?
– Ништа, баба.
– Парадајз да посејете обавезно. И то сад, у наредних недељу дана. Јабучар. После има да буде касно. Ал’ тамо позади вињаге, тамо увек има сунца. Парадајз тражи сунце. Каћете на село?
– Не знам, баба, били смо за Васкрс. Поскупео бензин.
– Кол’ко је сад…?
– Преко двеста.
– Наопако…
– Па наопако, баба, знам.
– Па добро, нека је. Ионако трошите на глупости. Купи канистер горива, да имате у кући. И посади тај парадајз. Знам ја што ти причам. Мени овде ни из џепа ни у џеп. Ја ти то због тебе говорим. Због твоје деце…
– Добро, баба, договорено, посадићемо.
– Немој ти мени “посадићемо“… Има да дођем да видим.
– Знам.
– Јабучар, јеси запамтила…?
– Јесам.
– Јабучар.
– Јабучар, баба.
– Ајде, идем… А ти мање љоскај тог лака. Не мора трипут да се премаже. И то све кошта.
Текст: Даниела Бакић