Милица је тог поподнева дошла кући уплакана. Тата је отворио врата и видео престрављено дете. Ништа није питао, само ју је загрлио јако, најјаче што може. Она је наставила да плаче.
Када се мало умирила, упитао ју је шта се десило.
„Добила сам два плус из математике. Миљана ми се ругала, јер је добила пет минус. Рекла ми је да сам глупа и да паметна деца знају математику. Никада нећу научити математику. Миљана ми је рекла да њен тата каже да су лоше оцене срамота за породицу. Каже да добра деца знају математику. Ја сам лоше дете.“
Миличин тата се замислио и мало намрштио, могло би се рећи да се чак малчице умусио. Милица је помислила да ће се сада сигурно наљутити и спустила је поглед. Пожелела је да као ној забије главу у песак.
Тата је показао на њене цртеже на фрижидеру. Милица је изврсно цртала, зидови школе били су облепљени њеним радовима, било их је свуда, освајала је разне награде и сви су је хвалили.
„Како то мислиш ниси добра? Види шта умеш?“
„Али то је ликовно, то је глупо… За математику мораш да будеш паметан, а за ликовно не.“
Тата је опет наборао чело, тако да су му се обрве спојиле у развучено латинично слово „V“.
Поставио је Милици чудно питање:
„Ко је бољи – птица или риба?“
Милица уопште није разумела какве сад то везе има, али јој је било пријатно да прича о нечему што није математика, ни Миљана, ни школа, па ни Милица сама…
„Како то мислиш – ко је бољи? Као – ко је бржи, или већи, или…“
„Било како… Размисли мало о томе.“
„Не знам… Птице могу да лете високо, неке брзо, неке спорије, лепе су, неке су баш шарене, али има и једнобојних, на пример бели голуб. Он може да доноси писма. А рибе… рибе могу да виде само дно мора. Да пливају, да иду дубоко… И оне су шарене, имају пераја… Кажу да неке златне рибице могу да испуне три жеље. Не знам. И једне и друге су добре и занимљиве. Различите су.“
„Да, различите као математика и ликовно, као Миљана и ти, као комшија Пера и ја. И сви смо довољно добри. Али знаш шта је такође важно? Да се трудимо да будемо још бољи.“
Тата је загрлио Милицу и пољубио је у косу, а она је помислила да је, иако су сви тате различити и довољно добри, њен тата ипак најбољи на свету.
Аутор текста непознат.