Педагог: Ко каже да деца МОРАЈУ да обављају кућне послове?

29 марта, 2020

Да ли наши савети о васпитању прате 21. век?

Ово се питам, позивајући се на лично искуство. И противречим великим именима педагогије која поручују: Деца морају бити укључена у кућне послове.

Става сам да то не мора ништа да значи.

Foto: Canva

Може и не мора.

Важан је квалитет живота који дете води и какве особе и навике пред собом има кроз детињство, тачније које се вредности негују у породици у којој оно одраста.

Ако је дете имало лепо искуство, ако је породица неговала праве вредности, највероватније ће све то пресликати у одраслом добу, само прилагођено својој генерацији.

Вероватно ће то бити и полазна тачка очекивања од партнера сутра, али и то је дискутабилно.

Ако жена не може да заспи док не среди кућу, а пада од умора – њу прогања нека погрешна порука.

Ако је стид што је храну поручила, а не сама припремила за госте или укућане – неки спутани глас мајке или баке преварио је и њу.

Моји родитељи су просветни радници у пензији. У нашој породици се о кућним пословима никада није водила полемика, нити је постојала нека драматична подела. Кућа је била задовољавајуће чиста, оброци редовни и толико је то све било споредно да се маме сећам као даме, нашминкане, са лепим ноктима, са књигом у руци. Никако као кућне помоћнице, жртве крпе или кутлаче. Ни у чему није претеривала. Увек сам јој се дивила и никада је нисам сажаљевала. Она је поносна и своја, мој ослонац и темељ. Она ми је дала право да спавам када сам уморна.

Нисам учествовала у кућним пословима, моје је било да будем добар ђак (а што се успеха у гимназији тиче, од мене су тражили само да будем врло добар ђак, не мора одличан), сложим ствари у својој соби, дружим се и ширим своја интересовања, стичем животно искуство и разумем како функционише овај свет. Када сам имала жељу да се петљам по кухињи, била сам добродошла. Добила сам и књигу са рецептима на поклон, као и савет да не компликујем себи живот по тим питањима, већ поједноставим и олакшам колико год је то могуће.

Оног дана када сам постала жена и мајка узела сам и крпу и варјачу лагано и то без икаквих проблема.

Упорна сам и истрајна у свему, а пре свега задовољна важним изборима, јер стичући животно искуство схватила сам шта нећу, шта хоћу и како да нећу оно што нећу, а како да добијем оно што хоћу.

За све то је било потребно пуно квалитетно потрошеног слободног времена за упознавање себе, могућности, пуно слободе и ваздуха.

Питање је да сам поред седам часова у школи, домаћих задатака и плеса још и обављала кућне послове редовно да ли бих стигла да препознам све нијансе и понуде живота.

Не кажем да је штетно децу укључити, немојте ме погрешно разумети.

Али мислим да је штетно кућне послове преувеличавати, као и квалитет жене процењивати по томе да ли зна да суши коре и купује ли ћевапе или их прави сама.

Када моја деца помисле на мене у одраслом добу желим да осете мој парфем у мислима и оду да купе машину за пеглање, чишћење, кување, брисање… Све што буду могли себи да приуште, а што ће им живот олакшати и због тога буду срећни, а не да их гризе савест.

Нека деца стварају, маштају, компонују, греше, успевају, друже се, причају, причају, причају, стичу најшаренија искуства и нека науче да мисле, да процењују…

Научиће да бришу и да кувају, ако су навикли да живе у уређеној породици и простору.

Мој муж је знао да не знам да кувам и заједно смо славили почетнике кораке. Женио је мене, а не варјачу и знао је да нећемо бити гладни.

Кажу да 21. век не препознаје мушке и женске послове. Како да не.

На 10 жена које не могу да заспе док машина не заврши прање нечега, иде 0,0000000001 тиме спутан мушкарац.

Можда су наше баке и мајке много тога радиле добро, али неке навике и принципе не треба да усвајамо без преиспитивања.

Аутор: Снежана Голић, Развојни центар за децу и одрасле “Фактор”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама