Које особине наставици (треба да) цене код ђака?

мај 6, 2019

Постоје многа истраживања и анкете о томе које особине би требало да има наставник да би био вољен и поштован од стране својих ученика. Стрпљење, објективност, доследност, стручност, смисао за хумор… Навели су ђаци. Претпостављам да су све ове особине пожељне код свих људи којим год послом да се баве.

Нисам спроводила никаква истраживања, ни анкете, али на основу дугогодишњег рада у просвети и у разговору са својим колегама, ово су особине које волимо и ценимо код својих ученика:

– марљивост у раду

– добра сарадња на часу

– разумевање за проблеме наставника

– уљудност у понашању и комуникацији

– мотивисаност и заинтересованост за рад

Овај списак није коначан. Сви који раде са децом могли би да придодају још особина које би ученик требало да има. Наставак овакве листе зависио би од карактера, темперамента и личних афинитета сваког наставника понаособ. Лично, додала бих искреност и духовитост. Али…

Искрена девојчица

Четрнаест година предавала сам старијим разредима, а онда сам почела да радим с децом млађег школског узраста. Не могу да опишем колико ми је у почетку било тешко. Имала сам утисак да сам почела да радим неки сасвим нови посао. Све у свему, осећала сам се као прави почетник. Посебно ми је било напорно у првом и другом разреду, јер нема ни читања, ни писања. Све се, углавном, своди на цртање, певање и стално понављање.

По плану и програму енглеског језика у првом разреду, у то време, било је потребно да до краја септембра ученици савладају свега неколико боја, неколико речи везане за школски прибор, бројеве до десет и три поздрава на енглеском.

Након бесомучног понављања једних те истих речи и фраза, једна девојчица подигла је руку и питала „Је ли,  је л` ти знаш енглески?” Потпуно збуњена питањем и начином како је постављено, готово да сам једва промуцала „Па, ваљда знам нешто, шта ти мислиш… Да ли ја знам енглески?” „Па, ја мислим да ти и не знаш баш нешто нарочито” уследио је одговор.

Дечак са смислом за хумор

Била сам на почетку радног стажа. Нагласила сам својим ученицима да слободно могу да ме питају уколико им нешто није јасно, или ако желе да  сазнају значење неке речи која није обухваћена планом и програмом.

Један ученик седмог разреда пришао ми је са цедуљицом на којој је била  написана, мени, сасвим непозната реч. Обећала сам да ћу му рећи на наредном часу. Чим сам стигла кући, почела сам да тражим „задату” реч у свим речницима које сам имала у то време. Била сам заинтригирана. Позвала сам колегиницу телефоном, али ни она није могла да ми помогне.

Почетком следећег часа, пришла сам ученику и рекла да нисам успела да сазнам значење речи. Одмахнуо је руком уз осмех: „Ма, нема везе, наставнице, ја сам је ионако измислио.”

Девојчица је била сасвим искрена јер је помислила да њена наставница зна да броји до десет, зна да именује неколико предмета и боја и зна да каже Hello, Bye или See you! Па то је све што је она имала прилику да види.

Дечак је показао не само да је духовит (Неколицина мојих колега употребила је један други придев) већ и креативан јер је реч изгледала баш ‘енглески‘.

Признајем да ми није било нимало пријатно у обе ситуације. Данас, са ове дистанце, доживљавам их као анегдоте и радо их се сећам. Остаје, међутим, питање колико се заиста цени искреност и смисао за хумор не само код ученика, већ код људи уопште – посебно ако нам њихове особине ‘ударе‘ на сујету која је присутна мање-више код сваког од нас.

Аутор: Марина Раичевић, проф. енглеског језика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама