Pozitivno roditeljstvo jeste pojam ili pojava sa kojom se sve više srećemo i u našem društvu. Često ga shvatamo ili kao dobro ili kao loše, kao da zlatna sredina ne postoji. A svakako postoji, jer pozitivno roditeljstvo prilagođeno konkretnoj porodici, roditelju i detetu može pomoći roditeljima da se prema deci odnose sa više smirenosti, na manje nasilan način. Može im pomoći da lakše uspostave dobru vezu sa svojom decom i lakše ih navedu da rade ono što oni od njih očekuju, kažu stručnjaci. “Dobri roditelji daju svojoj deci koren i krila. Koren da znaju gde im je kuća, a krila da odlete i pokažu sta ste ih naučili,” kaže Biljana Stanojčić, autorka knjige Koren i krila – Poštovanje u porodici. Snažna deca.
Ova knjiga daje odgovore ili usmerava na najbolji put za traženje odgovora na pitanja kao što su: da li su današnja deca razmažena?, da li je vaše dete tvrdoglavo ili osetljivo?, kako da ga naučimo da se brani i da nikog ne povređuje?, šta je od onoga što su radile naše bake prevaziđeno, a šta je i danas poželjno?, kako da uživamo u roditeljskoj svakodnevici?, ili šta se u nama dešava kada dobijemo decu i kako da se nosimo sa emotivnim izazovima roditeljstva? A najbolji put je zasigurno onaj bez nasilja, ali ne bez odgovornosti, pravila i doslednosti. Knjiga, koja je nastala kao rezultat pisanja bloga, je jedinstvena po tome što je napisana iz roditeljske perspektive, iz ličnog, emotivnog ugla, a sve preporuke su utemeljene u nauci, sa navedenim referencama. Upravo ova konstatacija i pročitana knjiga je bila povod da porazgovaramo sa autorkom knjige Biljanom Stanojčić.
Ko je ustvari blogerka Biljana Stanojčić?
– Pre svega vidim sebe kao biće koje ima sreće da živi na našoj planeti i čiji postupci, dobri i manje dobri, ostavljaju tragove. Zatim, ja sam žena, majka, supruga, domaćica i profesorka. Završila sam Filološki Fakultet u Beogradu – on je za mene bio idealan spoj mojih interesovanja – pedagogije, književnosti, kulture, sociologije i jezika kao čudo čovečanstva i načina komunikacije. Tamo sam, između ostalog, razvila svoju sposobnost da kritički razmišljam, odnosno da sagledavam situaciju iz više uglova, da čitam više autora na istu temu i da postavljam pitanja.
Zašto blog i zašto upravo za roditelje poštovane dece?
– Kada sam postala majka, tematika o kojoj pišem me je potpuno obuzela, delimično zato što sam htela da naučim kako je najbolje da vaspitavam svoju decu, a delimično zato što je taj period okinuo sećanja na moje detinjstvo i nepreboljene jadi. Kada sam počela sa blogom, 2014., na internetu je postojalo samo nekoliko sajtova na srpskom jeziku koji su obrađivali pedagoške teme. Međutim, kvalitet njihovog sadržaja po meni nije bio dobar – tekstovi su bili uglavnom napisani senzacionalistički, kao lovci na klikove. Osim toga, štiva glavnog toka uglavnom imaju pridikujući ton. Postojali su i blogovi mama, koje pišu o slatkim mukama roditeljstva, i onih duhovitijih, koje međutim često ismevaju pisanje o tome kako da se bude bolji roditelj.
Falilo je nešto suštinsko i tu sam našla svoj prostor. Važno je da govorimo o svom bolu, o strahovima, o nasilju koje smo pretrpeli i o onome koje smo naneli. Nije lako pogledati se u oči i priznati neke stvari koje bole. Ali, od istine nema bežanja, ona će se ponavljati dok ne naučimo lekciju koju nam pruža. To jasno uočimo kada dobijemo decu i nađemo se u ulozi roditelja. Tad primetimo sebe kako se ponašamo i govorimo isto kao i naši roditelji. Uočavamo kakav efekat na naš karakter ima način na koji su se prema nama ponašali roditelji, a s tim shvatamo i koliko smo kao roditelji moćni. A gde je moć, tu je i odgovornost prema drugom biću.
Odgovornost podrazumeva i da poznajemo dete prema kome smo odgovorni.Nije sporno da se svaki roditelj brine i poznaje dete, ovde mislim da poznavanje njegovih najdubljih potreba, načina na koje ih dete izražava u različitim uzrastima, za šta je već sposobno a za šta nije. Da banalizujem – da znamo i poštujemo činjenicu da dete do puberteta ne može da drži čašu toliko sigurno da mu ona nikad ne ispadne iz ruke, da koordinacija između njegovih očiju i ruku tek treba da se razvija, da mu je potrebno znatno više vremena nego odrasloj osobi od trenutka kada nešto čuje, dok ne pojmi, obradi i artikuliše odgovor. Zatim, poznavati i poštovati rezultate istraživanja o posledicama kazni, batina, pohvala, prekora, nagrada i mnogih drugih aspekata naše komunikacije s decom. Ove stvari možemo slutiti i to je dragoceno, ali nije dobro oslanjati se samo na svoju spontanu reakciju. Ona je u životu neizbežna, ali je često rezultat naših utisnutih obrazaca ponašanja, koji mogu i ne moraju da budu dobri. Zato danas imamo nauku, a imamo i svoj zdrav razum da povezujemo sopstvena iskustva sa naučnim rezultatima. To duboko poznavanje, interesovanje i trud oko deteta je poštovanje.Dobrodošli su svi roditelji žele da nauče više o toj vrsti poštovanja dece. I da ne zaboravimo, i odrasli su na neki način deca, i oni koji nisu u dovoljnoj meri dobijali ono što im je bilo potrebno, moraju da nauče da ga daju sebi, kako bi postali sposobni da ga prenesu svojoj deci.
Kako da odgojimo, vaspitamo decu koja će biti poštovana i koja će poštovati?
– Strpljenjem, poštovanjem, ljubavlju, ličnim primerom. Poznavanjem sebe i svojih granica, kao i poznavanjem detetovih potreba i mogućnosti. Veliki sam entuzijasta asertivne i svesne komunikacije. Verujem da je uvek moguće naći rešenje koje ispunjava svačije potrebe na neki način. Stalno koristim reč potreba. Šta tebi treba? Potrebe nisu isto što i želje, mada se i o njima skoro uvek možemo dogovoriti. Izreka kaže da je najveća greška u komunikaciji – iluzija da se ona dogodila. Mi smo u kući dosta glasni i živahnog temperamenta. To znači da kažemo stvari koje ne želimo, ili nekada se ponašamo na način na koji ne želimo. Kada do toga dođe, uvek se izvinimo i ponudimo objašnjenje, jer to nije prihvatljiv način ponašanja. Trudimo se da koristimo rečenice koje počinju sa: Ja bih sad htela, Ja hoću, Meni je potrebno, Ja se osećam – umesto izraza koji u sebi sadrže otpužbu, napad i kritiku. Da napomenem, strah nema veze s poštovanjem, upravo suprotno, poštovanje dolazi iz ljubavi, a strah stvara razdor.
Da li „drugačiji“ odgoj znači povratak prirodi, odnosno da se osluškuje intuicija, nagoni, potrebe i sl. i da li se drugačiji pristup koji zagovarate može razumeti i kao vaspitavanje kroz nenasilnu komunikaciju?
– Konsumerizam nas je, kako ste divno primetili, zaista udaljio od svog sopstva, od samog života u biološkom smislu i od onoga što je u životu važno. Mislim da je to tužno i strašno, zato što su ljudi primorani da troše svoje živote na poslu, koji možda ne vole, podalje od svojih najvoljenijih, kako bi im obezbedili sredstava za život. Mislim da su u tome ljudi izgubili osećaj da život ima dubljeg smisla i radosti, izgubili smo osećaj da pripadamo, da smo deo nečeg velikog i važnog. Deo smo života na planeti Zemlji, svog naroda, familije, porodice, deo prošlosti i budućnosti, deo božanskog, ako hoćete. Deo smo zemlje koja nas hrani i kojoj se vraćamo. Smisao nadoknađujemo konzumiranjem sadržaja i predmeta – zabava sa ekrana i večita kupovina. To nam može doneti privremeno olakšanje, ali naše potrebe ostaju nezadovoljene, a svakom kupovinom radi utehe smo sve dalje od sebe i sve više sečemo granu na kojoj sedimo – životnu sredinu, malu planetu na kojoj živimo.
„Jezik nema kosti, ali kosti lomi“. Naša (neprijatna) osećanja nas često teraju da se izražavamo negativno. Ali, moguć je, i veoma moćan, obrnut proces: da se potrudimo da govorimo blago, nenasilno, iskreno znatiželjno, saosećajno, ljubazno – i da se zbog toga i mi, i naš sagovornik osećamo bolje, i da tu pozitivnu energiju prenesemo dalje. Zamislite koliko je svesna komunikacija moćan alat za dobro raspoloženje!
Verujem da je ovaj način življenja, odnosno vaspitanja (jer je vaspitanje način življenja), zovite ga pozitivno, svesno, atačment, nežno, nenasilno, prirodno, ili samo „vaspitanje“ – jedini način da se suštinski dobro živi, tačnije u miru sa sobom, sa drugima i sa pozitivnim uticajem na svet. To ne znači da postoji samo jedan dobar način da se reaguje u određenoj situaciji. Takvo shvatanje roditeljstva nosi ogroman, nepotreban i štetan teret. Mi smo ljudi, ne roboti. Svako je drugačiji, svaka porodica, okolnost, raspoloženje. Ali važno je uvek imati na umu – potrebe, koje se uvek svode na ljubav, prihvatanje, slušanje, poštovanje, validacija.
Pišete iz iskustva, ali i zbog toga što ste prostudirali, pročitali dosta literature na ovu temu? Da li Vam to daje neku vrstu autoriteta i kredibiliteta – bez trunke negativne konotacije, jer ako želimo nešto da menjamo i sami mormao tako da se ponašamo, ali i da učimo, posmatramo i to što prezentujemo moramo radi sa dozom autoriteta i kredibilita.
– Da. Obično me neki događaj s decom natera na razmišljanje, introspekciju, a zatim potražim stručna mišljenja u literaturi i izvučem zaključke koji su mi zanimljivi i korisni. Njih želim da podelim sa čitaocima. Pedagogija je moja velika ljubav, bavim se njome i kao entuzijasta, a i u poslu. Literaturu o vaspitanju sam pročitala svakakvu i naučila sam da procenim njen kvalitet. I dalje svakodnevno čitam na tu temu. To je jedan od razloga zašto ne pišem češće. Ona me usmerava i daje i meni samoj sigurnost i dokaz da je to što radim dobro. Stručna literatura mi daje podsticaj da u sebi probudim i pokrenem onog dobrog roditelja, onu dobru i valjanu Biljanu.
Upravo zato stojim iza onoga što pišem. Ne vidim sebe baš u savetodavnoj funkciji, više u radu s decom i mladima. Ali naučila sam mnogo i po tim saznanjima, verujem da je ovaj način življenja, odnosno vaspitanja (jer je vaspitanje način življenja), zovite ga pozitivno, svesno, atačment, nežno, nenasilno, prirodno, ili samo „vaspitanje“ – jedini način da se suštinski dobro živi, tačnije u miru sa sobom, sa drugima i sa pozitivnim uticajem na svet. To ne znači da postoji samo jedan dobar način da se reaguje u određenoj situaciji. Takvo shvatanje roditeljstva nosi ogroman, nepotreban i štetan teret. Mi smo ljudi, ne roboti. Svako je drugačiji, svaka porodica, okolnost, raspoloženje. Ali važno je uvek imati na umu – potrebe, koje se uvek svode na ljubav, prihvatanje, slušanje, poštovanje, validacija. Zato je moja želja da znanje koje sam stekla dođe do što više roditelja.
Koren i krila. Ova sintagma govori mnogo toga – i o Vašoj knjizi, koja je rezultat blogovanja, ali i o tome šta bi trebalo našoj deci da pružimo – a to je koren, odnosno dom, podršku i krila, želju za traženjem i puštanjem deteta od sebe, odnosno samostalno dete. Šta je osnovna ideja knjige?
– Blog je osnov za knjigu, ali knjiga je celovitija. Zamisao mi je bila da kratko i jasno dam osnovna znanja o podizanju dece, koja sam stekla iz obimne literature i ličnog i stručnog iskustva. Objasnila sam osnovne potrebe deteta (i čoveka), kao i naučnu teoriju koja se njima bavi. Kratko sam se osvrnula na vaspitne stilove i faze razvoja deteta. Objasnila sam šta roditelj može da učini da podrži sazrevanje deteta, što bi bio onaj pomenuti „koren“ iz naslova. Zadržala sam se na uobičajene prakse vaspitavanja dece na našem podneblju, što smatram važnim, jer je ljudska duša ista na celoj planeti, ali zbog kulturoloških razlika, prevedena literatura ne odgovara uvek nama. Zatim sam ponudila zdravije alternative, koje se mogu nazvati svesna komunikacija i pozitivna disciplina, a koje predstavljaju „krila“. Nisam zaboravila da se osvrnem i na osećanja roditelja, njihovu važnost i olakšavanje, jer je i roditelj koren iz koga dete raste!
Podnaslov knjige je „poštovanje u porodici – snažna deca“. Pod pojmom poštovanje mislim na ono puno ljubavi i razumevanja, nikako na strah i autoritarnost. Knjigu sam posvetila roditeljima koji su emotivno prisutni, čak i kada fizički možda nisu, koji se trude i kad je teško, koji se vraćaju svom detetu i misle na njegovu dobrobit. Završiću s mišlju da je uvek dobar trenutak da poboljšamo svoj odnos sa decom i da budemo tu za njih.