„Шарене сликовнице Добрице Ерића препуне су лепих именица и лепих придева, богате као крошње дрвећа, узавреле као кошнице, густе као живот у трави. Пресипају се од обиља, једва стају у уско корито његових стихова.”
Душко Радовић
О њему нећете пронаћи новинске чланке. Википедија познаје само његова дела, награде и штуре податке о години и месту рођења. Без потреба за експонирањем, он живи и ради, стварајући песме за генерације које тек долазе, далеко од буке великог града – у својој родној Гружи. Његова дела штампана су у више од милион примерака, а деци је посветио највећи део свог опуса. Његове песме су биле инспирација народним певачима, али и рок музичарима.
Најлепше песме део су едиције „Пустоловине” Креативног центра који је дела Добрице Ерића и илустровао онако како она то заслужују – богато, раскошно и топло.
Замолили смо га за блиц-интервју за Зелену учионицу и, на наше велико задовољство, прихватио је да одговори на неколико питања.
Написали сте стотине песама, аутор сте и више приповетки, драма, стрипова. Деценије писања су за Вама. Пишете ли и даље и да ли се у томе што пишете нешто променило?
Не промени се ништа суштински битно, само нема више тог памћења, времена, енергије…
Како сте открили свој дар и која је била прва песма?
Не сећам се прве песме, то је било веома давно, у раној младости… Почео сам да читам пуно књига и тако сам лагано и започео са писањем.
Познато је да имате велику породицу, а кроз ваше песме увек провејава то колико је за сваког човека важна управо породица. Да ли се она данас променила у односу на период када сте били дете и када сте стварали своје гнездо?
Ја мислим да није и да је то углавном остало исто, иако су времена веома различита и веома се другачије живи.
Како сте васпитавали своју децу? Јесте ли били строг родитељ или сте однос градили на разумевању и договору?
Прво дете сам добио као веома млад па смо се ми више дружили и играли заједно неголи што сам био само родитељ. Мислим да никада нисам био изразито строг.
Да ли читате данас својим унуцима (и праунуцима) и шта?
Највише им читам оно што сам и сам као дете највише волео – бајке и српске јуначке песме.
Школе, познато је, више нису место на ком се деца васпитавају. То је данас посао искључиво родитеља. Да ли мислите да је то добро? Или верујете да наставницима треба вратити ауторитет који су имали пре неколико деценија?
Свакако да је породица почетна тачка сваког од нас, но наставници су мени подједнако важни и ја бих волео да им се врати ауторитет какав су некада имали.
Какав је био ваш учитељ?
Мој учитељ Стојан Живковић је био добар човек и ја сам му посветио песму „Писмо учитељу“:
Драги господине учитељу,
Не знам да ли си на овом или оном свету,
Твоја реч је за мене била као сезам
Којим се отварају градине у цвету.
Детињство се данас много разликује у односу на период када сте ви били дете. Деца су нешто добила, нешто изгубила. Шта сматрате највећом маном савременог детињства? Шта деци данас највише недостаје?
Недостаје им можда највише додир са природом, играма на отвореном, слобода у простору…
На крају, ваша одлука је била да се из града вратите у свој родни крај (после толико песма у којима сте га опевали, то је сасвим разумљиво). Шта мислите, шта данас губе деца која живе у граду, а шта она која одрастају на селу?
Деца на селу губе шареноликост и веселост великог града, а деца у граду немају прилике да осете ливаду, шуму, поток…