Dobro dete je ono koje svi hvale i koje svi potajno žele. Kad dobrom detetu kažeš: „Kako si ti dobra i mirna“, ono se oseća kao da ste mu malo okrenuli nož koji trajno stoji zaboden negde unutra. Toliko dobro ne želi biti nijedno dete. Njima se jednostavno dogodilo to da su prerano i prebrzo otkrili najbrži i najučinkovitiji put do roditeljevog srca. Nisu tada uopšte znali da je to najteži i najduži put do njihovog autentičnog Ja.
Dobro dete je ono koje ne protivreči. Kako roditelj kaže – tako bude. I roditelj je srećan. I dete je srećno. To jako dobro funkcioniše u ranom detinjstvu. Problematika takvog odgoja izađe na videlo malo kasnije, tamo negde iza desete godine detetovog života (može se dogoditi i pre ili posle) kad dete počne da gradi ozbiljnija prijateljstva i ozbiljniji život van porodičnog doma. Tada shvati koliko je teško živeti u zajednici u kojoj nemaš svoje mišljenje niti ikakve svoje ideje. Nemaš sebe i osećaš da gubiš tlo pod nogama kad nemaš nekoga da te vodi jer sam ne znaš put. Trebaš onog glavnog u društvu čije ćeš ideje i predloge slediti.
Moje mišljenje. Jeste ga možda negde videli?
Takvo dete nema svoje mišljenje. Pročitaj to opet. NEMA SVOJE MIŠLJENJE. To je malo teže nego kad dete NE IZRAŽAVA svoje mišljenje. Na početku ga je imalo, ali ga je samo jako retko izražavalo i onda se taj obrazac ponašanja toliko puta ponovio da se to mišljenje izgubilo. Dete ga više nema. Naučilo je da ga ne treba u životu, a ljudski mozak radi na način da odbacuje ono što mu uzalud troši energiju. Za takvu decu je imanje svog mišljenja višak. Svejedno će se složiti s mišljenjem roditelja.
Moje emocije
Deca s ovim sindromom ne izražavaju svoje emocije slobodno poput druge dece. Pod slobodno mislim na sve one užasne i teško podnošljive tantrume i ostale emocionalne preplavljenosti. Zdravo funkcionalna deca žive u skladu sa svojim emocijama i tako se i ponašaju. Ako nećeš da mi kupiš ono što želim, ja sam spreman nasred prodavnice da sednem i protestujem dok ti ne shvatiš koliko sam ja sad ljut zbog toga. Ovo je za roditelja izuzetno teško, jedan od najtežih trenutaka u roditeljstvu. Ali je zdravo. U razvojnom smislu. U ovakvom izražavanju emocija nema ničeg lošeg. Pokazati emociju je super. Ono na čemu deca treba da porade odnosno na čemu roditelji treba s njima da rade, jeste način na koji kanališu te svoje emocije. Zato se danas sve češće može čuti da je svaka emocija u redu, ali svako ponašanje nije.
Kad dete ima tantrum ili ti protivreči, lepo odahni i budi srećna jer se razvija dobro i zdravo.
Dobra deca nemaju tantrume. Roditeljima s dobrom decom je super, ali njihovoj deci nije super. To nije pravilan razvoj. Dete koje ne izražava emocije (kako god to izražavanje izgledalo) nije zdravo funkcionalno dete. Negde se nešto dogodilo i emocije su blokirane. Dobro dete ima samo jedan zadatak u životu, a to je da ne uznemirava roditelja.
Daniel Goleman u svojoj knjizi Emocionalna inteligencija tvrdi da je umeće umirivanja svojih emocija temeljna životna veština. To bi značilo da je uzburkanost emocija normalna, prirodna pojava. Emocija koja je izazvana, koja je pomerena sa statusa quo je pokretač neke akcije. Kod dece to jako dobro funkcioniše. Svaka emocija ih tera na akciju, nedostaje im samo malo fine životne veštine za umirivanje tih emocija i vraćanje na status quo. Imaju vremena, neki odrasli prožive čitav svoj život, a da nisu ovladali tom veštinom pa nema potrebe ni da se oni požuruju.
Dobra deca ne dozvoljavaju sama sebi prirodne akcije na koje ih emocija podstiče. Budući da je svaka emocija rizik za izazivanje uzbuđenosti kod roditelja, za dobru decu je nasigurnije potpuno se udaljiti od svake svoje emocije. To je izvrstan recept za stvaranje ljudi koji trpe i gutaju u sebi te zadovoljavaju tuđe potrebe. Udaljavanjem od vlastitih emocija udaljavamo se od samih sebe. Dete koje ne prepoznaje sopstvene emocije niti njima upravlja, zapravo ne poznaje samog sebe. Zato dobra deca često neće imati najdražu boju, pevača ili glumca, najdraže jelo ili slatkiš. Kako bi oni mogli znati što je njima najdraže? Najčešće vole ono što voli i roditelj ili neko od starijih braće i sestara.
Moji strahovi
Kratko i jasno rečeno, dobra deca se svega boje. Zbog konstantno prisutnog straha loše komuniciraju s drugima, loše izražavaju emocije, retko se opiru, nesebični su, udovoljavaju svima i brinu se za tuđa raspoloženja. Sve to rade iz straha da ne budu odbačeni. Dok se „nevaljala“ deca bore da ih se prihvati takve kakvi jesu, ona dobra deca su odustala od sebe i spremna su postati ko god treba samo da ih prihvate.
Uz stalno prisutni strah, ovakva deca nose i ogroman teret krivice. Krive sebe za raspoloženja drugih. Krive sebe što su siti kad vide gladnog. Krive sebe što je roditelj ljut i što je morao baš toliko da viče. Trebalo je da poslušam iz prve. Ne bih ga toliko naljutila da sam odmah poslušala.
Jedan od najgorih strahova je i stalna pripravnost na kaznu. Dobro dete očekuje kaznu non-stop. Više ni samo nije sigurno koja ponašanja donose kaznu. Od tolikog straha ponekad postanu toliko dobri da postanu nevidljivi. Najbolje da me se ne vidi i ne čuje. Onda su svi sretni i zadovoljni.
Nevidljivo dete je dete koje je potpuno odustalo od života. Nema dečje radosti i bezbrižnosti. Ponekad ih možete prepoznati i po bledoj puti i tamnim podočnjacima. To su fiziološki znakovi nemanja životne energije, ali i prisutnosti velike količine stresa. Manjak ove najvažnije energije je najbrži put do zavisničkog ponašanja. Ne mislim ovde samo na droge i alkohol nego i na mnoge druge stvari koje ti daju osećaj da si živ i da vrediš te da barem male doze adrenalina putuju kroz tvoje telo. Zato možemo biti zavisni i o seksu, kockanju i kladionicama, video-igricama, brzoj vožnji, radu, šopingu i mnogim drugim uzbuđujućim supstancama.
Što uzrokuje sindrom dobrog deteta?
Najveći uzrok dobre dece su roditelji koji donose sve odluke i koji imaju prevelika očekivanja od svoje dece. To bi bio uzrok, a metoda koju najčešće koriste su zastrašivanje i emotivna ucena. Dobra deca su i produkt odgoja u kojem se detetu oduzima autentičnost, ali i autonomija. Dete mora imati određenu dozu autonomije i odgovornosti u svom životu jer po čemu bi se onda trebalo razlikovati od roditelja i njegovog mišljenja ili želja? Ako ne želimo dete s ovim sindromom, a imamo dete sklono lakom odustajanju od samoga sebe, trebalo bi da izbacimo rečenice poput:
- Ma pusti ja ću to!
- Ne radi se to tako. Daj da ja to napravim, idi igraj se!
- Nisi ti dobro napravio!
- Je l’ ti išta znaš da uradiš da valja?!
Najlakše je roditeljima
Osim izostanka emotivnih ispada koje sam već gore navela, kod dobre dece mogu izostati i brojne druge razvojne faze poput kontriranja ili egocentrične faze. Nikada neće izostati sve kod istog deteta. Izostaće one za koje dete proceni da mu donosi najveći rizik od roditeljskog neprihvatanja i uskraćivanja ljubavi.
Ja sam bila dobro dete. Svi su me voleli i govorili kako bi imali 100 dece da su sva ovakva kao ja. Moja sestra je bila nevaljalo dete. Kakav očiti tandem smo bile. Trudile se da održavamo ravnotežu u našoj disfunkcionalnoj porodici i super nam je išlo. Kao jin i jang. Nju su kudili, a mene hvalili. A jednako smo bile nesretne samo niko nije dovoljno mario da to primeti. Kako nisu shvatali da smo samo sarađivale i obavljale sve one uloge koje nam fale. Pa mora biti ravnoteže. Tako smo jako radile na tome da unesemo malo funkcionalnosti u porodicu da smo odlučile da nosimo te teške etikete. Jedna bez druge nismo mogle. Kako bi ja bila dobra bez nje takve nevaljale i obrnuto.
Jedan od najvećih komplimenata koji sam dobila je od jednog člana moje porodice kad mi je rekao: “Mirta, ti što si starija to bolje izgledaš.” Samo sam odgovorila: “Je l’ da? Znam.” Vraća mi se životna energija.
I zato, kad ti dete kaže neću ili ima najgori ispad besa koji si ikada videla stisni zube i zahvali sama sebi jer radiš dobro. Nisi svojim uslovljavanjima naterala da tvoje dete odustane od sebe kako bi bilo bliže tebi. Bila si tu i prihvatila ga. U suprotnom bi pokazala da je tvoja ljubav uslovna, a to je onda oblik ljubavi koji će tvoje dete jedino poznavati.
I za kraj ću samo ponoviti nešto što se ne može previše naglasiti: NE POSTOJE DOBRA ILI LOŠA DECA. Postoje samo deca sa zadovoljenim ili nezadovoljenim primarnim potrebama.