Добро је. Сад је све како треба. Ученици који су се према професорки понели на крајње непримерен начин су искључени из школе, тужба је поднета, они ће заувек имати досије и биће више него тешко да икад буду пожељни и прихваћени чланови овог друштва. Јер ће их оно одбацити, као што тело одбацује орган који не препознаје.
Они и сви слични њима, ако проблем не уочимо на време (или се правимо да га не примећујемо правдајући се да то није наша ствар) и не решавамо на прави начин, постају рак рана друштва. У њему живе, огорчени, бесни, скрајнути и најчешће осуђени на живот на ивици криминала. Ако не и дубоко у њему. Неко злонамеран рећи ће – у фотељи. Али, ако је тако, онда смо и за то криви сви ми.
Читам, траже многи за њих поправни дом. Покажите ми једну особу која се у поправном дому поправила и стајем на вашу страну, одмах.
Љутите се кад се помене да је тој деци „потребна психолошка подршка и помоћ“. Верујете искључиво у строге и немилосрдне казне. У поправне домове и затворе из којих нико није изашао бољи. Питате се – о чијем трошку да им се пружа помоћ? Али се не питате о чијем трошку ће боравити у поправном дому. То вам не смета да плаћате. Јер ће тамо патити. А то је управо оно што желите да видите.
Хајде да се сада вратимо мало уназад. Рецимо пет-шест година. Ова три младића су тад била, можда, седми разред основне школе. Деца од 12-13 година. На почетку пубертета. Њихови наставници, разредне старешине, морале су да примете да се нешто дешава. Да скрену пажњу родитељима. Родитељи можда реагују, можда и не. Ако реакција изостане или буде непримерена, дужност наставника је да се обрати директору, педагогу, који такође морају да покушају да успоставе сарадњу с породицом. Ако се родитељи и даље оглушују о позиве, контактира се Центар за социјални рад. Више пута, ако треба. Ако ни од њих школа не добије адекватну реакцију, куца на друга врата – полиција, министарства. Јер је то дужност школе. Тек ако је све то покушала, више пута, може рећи да је урадила све што је могла.
Али, ако то пропусти и ствари покушава да заташка, називајући их „дечјим несташлуцима“ и чекајући да проблематичној деци види леђа, она лоше ради свој посао.
Да, родитељи треба да одговарају за поступке своје малолетне деце. Али, значи ли то да децу оних родитеља који их запостављају, малтретирају, занемарују треба само да пустимо док не направе неки озбиљан проблем, па да их лепо пошаљемо у затвор и поправни дом? Ко им је крив што нису умели сами да се васпитају. Чему онда служе институције, укључујући и школу?
Дакле, ако ни школа која није урадила све што је могла, треба да одговара за поступке те исте деце док су под школским надзором. За то служе директори и педагози. Да осигурају несметано функционисање наставе. Да уоче децу с проблематичним понашањем и с њима раде. Да буду подршка колегама које не могу саме.
Ако годинама затварамо очи пред насиљем и инцидентима, да нам школа не би доспела на лош глас, а инспекције куцале на врата, не можемо после једног оваквог скандала да кажемо – ију, па шта ово би?
Би то, драги моји, да свој посао нико није радио како треба. Одговорни су родитељи, одговорна је школа, а кажњавамо само децу. Јер је тако најлакше.
Аутор текста је родитељ двоје деце, ученика основне и средње школе, који је желео да остане анониман.