Dobro je. Sad je sve kako treba. Učenici koji su se prema profesorki poneli na krajnje neprimeren način su isključeni iz škole, tužba je podneta, oni će zauvek imati dosije i biće više nego teško da ikad budu poželjni i prihvaćeni članovi ovog društva. Jer će ih ono odbaciti, kao što telo odbacuje organ koji ne prepoznaje.
Oni i svi slični njima, ako problem ne uočimo na vreme (ili se pravimo da ga ne primećujemo pravdajući se da to nije naša stvar) i ne rešavamo na pravi način, postaju rak rana društva. U njemu žive, ogorčeni, besni, skrajnuti i najčešće osuđeni na život na ivici kriminala. Ako ne i duboko u njemu. Neko zlonameran reći će – u fotelji. Ali, ako je tako, onda smo i za to krivi svi mi.
Čitam, traže mnogi za njih popravni dom. Pokažite mi jednu osobu koja se u popravnom domu popravila i stajem na vašu stranu, odmah.
Ljutite se kad se pomene da je toj deci „potrebna psihološka podrška i pomoć“. Verujete isključivo u stroge i nemilosrdne kazne. U popravne domove i zatvore iz kojih niko nije izašao bolji. Pitate se – o čijem trošku da im se pruža pomoć? Ali se ne pitate o čijem trošku će boraviti u popravnom domu. To vam ne smeta da plaćate. Jer će tamo patiti. A to je upravo ono što želite da vidite.
Hajde da se sada vratimo malo unazad. Recimo pet-šest godina. Ova tri mladića su tad bila, možda, sedmi razred osnovne škole. Deca od 12-13 godina. Na početku puberteta. Njihovi nastavnici, razredne starešine, morale su da primete da se nešto dešava. Da skrenu pažnju roditeljima. Roditelji možda reaguju, možda i ne. Ako reakcija izostane ili bude neprimerena, dužnost nastavnika je da se obrati direktoru, pedagogu, koji takođe moraju da pokušaju da uspostave saradnju s porodicom. Ako se roditelji i dalje oglušuju o pozive, kontaktira se Centar za socijalni rad. Više puta, ako treba. Ako ni od njih škola ne dobije adekvatnu reakciju, kuca na druga vrata – policija, ministarstva. Jer je to dužnost škole. Tek ako je sve to pokušala, više puta, može reći da je uradila sve što je mogla.
Ali, ako to propusti i stvari pokušava da zataška, nazivajući ih „dečjim nestašlucima“ i čekajući da problematičnoj deci vidi leđa, ona loše radi svoj posao.
Da, roditelji treba da odgovaraju za postupke svoje maloletne dece. Ali, znači li to da decu onih roditelja koji ih zapostavljaju, maltretiraju, zanemaruju treba samo da pustimo dok ne naprave neki ozbiljan problem, pa da ih lepo pošaljemo u zatvor i popravni dom? Ko im je kriv što nisu umeli sami da se vaspitaju. Čemu onda služe institucije, uključujući i školu?
Dakle, ako ni škola koja nije uradila sve što je mogla, treba da odgovara za postupke te iste dece dok su pod školskim nadzorom. Za to služe direktori i pedagozi. Da osiguraju nesmetano funkcionisanje nastave. Da uoče decu s problematičnim ponašanjem i s njima rade. Da budu podrška kolegama koje ne mogu same.
Ako godinama zatvaramo oči pred nasiljem i incidentima, da nam škola ne bi dospela na loš glas, a inspekcije kucale na vrata, ne možemo posle jednog ovakvog skandala da kažemo – iju, pa šta ovo bi?
Bi to, dragi moji, da svoj posao niko nije radio kako treba. Odgovorni su roditelji, odgovorna je škola, a kažnjavamo samo decu. Jer je tako najlakše.
Autor teksta je roditelj dvoje dece, učenika osnovne i srednje škole, koji je želeo da ostane anoniman.