Скоро прочитах некакву објаву на Фејсбуку да се, у данашње време, треба чувати тих неких жена с два презимена и како ту нису чиста посла – јер чим она не да своје, а хоће и туђе, ма ко зна шта је та све још у стању да уради? Ха!
Познајем неколико жена с два презимена, и верујте ми на реч – ни по чему се не разликују од нас с једним. Шта год свет мислио, нема у томе ничег лошег, себичног ни егоцентричног. И није у питању некакав лични чин активизма који прети да разори овај наш патријархат.
Не сматрам да се удајом жена одриче било чега, а понајмање презимена. Наравно, не поричем да живимо у средини која не гледа благонаклоно на жену која задржи своје презиме. Али то је нека лична прича између средине и тих жена с два презимена. И не бринем ја о њима. Ако су знале да се изборе за презиме, избориће се за још понешто. Мени је жао оних других. Оних које су, успут, заборавиле и како им је име.
Сећате ли се Хасанагинице, ви који сте, некада давно, читали лектиру? Ок, сви знамо како почиње. “Шта се бијели у гори зеленој…“ Сећате ли се можда како се Хасанагиница звала? Како јој је било право име? Нико не зна? Ни ја. И шта нам то говори? Осим што је била жена некаквог Хасанаге и као таква – Хасанагиница, била је сестра Пинторовић бега и будућа невеста кадије из Имотског. Мајка петоро деце. И на крају, опет – жена без имена.
И тако, док ми бригу бринемо о онима са два презимена, било би лепо да се присетимо и оних безимених. Не познајете ни једну? Где живе? Излазе ли по дану? Излазе ли уопште икада? Како изгледају? Је ли их ико икада видео?
Јесам ја. И виђам их и даље.
Знате оне жене што се некако вазда склањају? Од његове мајке, сестре, целе његове фамилије. Знате оне што су ту годинама, а чини се као да су, ето, неки дан дошле у кућу. Доведене. Оне чијих се рођендана нико и не сети. Знате оне које не иду даље, ни од “двора ни од рода свога“. Оне што од путовања знају само за брачно, а често ни за то. Оне чији је брак налик на пробни рад, уговор на одређено, па ако се прве године не покажу или не роде – вратиће их одакле су дошле, ко какву робу с грешком.
Оне које се попут бршљена око куће и деце свијају? Оне које ничију реч не доводе у питање, а своју немају или је барем не говоре наглас. Ни у ког не упиру прстом. Не хуле. Тако им је лакше. Оне, природно лепе, топле, завичајне. Оне које некако иду уз кућу као онај звекир на вратима. Оне без свога динара и без својег Ја. Оне које стрепе од тога шта ће свет рећи. Оне које се плаше да се како не обрукају. Ни себе, ни оца ни брата, понајмање мужа (у народу познатијег као чоека).
Оне тихе и неприметне, што ником не сметају, и чије се одсуство осети тек када оду. Оне што града виде само кад каква голема мука натера. Оне што се, када их једном санитет отера за Београд, више никад и не врате. Што ти, на прагу, у шаке гурају кесу јабука, теглу слатког, десет јаја… “Понеси деци, ово је наше, домаће… нема баба ништа друго да ти да…“ Оне што те испраћају са “немојте ми, децо, шта замерити“. Оне које увек дочекују. Оне, никад дочекане.
Оне, након чијег се одласка, круни све – и кућа и имање и човек чије су биле. Што кажу “пусти га, мушко је“ и “ћути, не изазивај га“. Оне, које својим кћеркама, у мираз оставе ту своју кроткост. Јер не губи име само она, већ и она која иза ње остане и свака следећа. “Она… ма како је не знаш… она што јој је мајка она… знаш, жена од… сестра од… стаде ми мозак… како се оно зваше…? Ма, није ни важно…“
Е баш ти о њој говорим. Нит је снијег, нит су лабудови. Али је важно. Много је важно.
Аутор: Даниела Бакић