Skoro pročitah nekakvu objavu na Fejsbuku da se, u današnje vreme, treba čuvati tih nekih žena s dva prezimena i kako tu nisu čista posla – jer čim ona ne da svoje, a hoće i tuđe, ma ko zna šta je ta sve još u stanju da uradi? Ha!
Poznajem nekoliko žena s dva prezimena, i verujte mi na reč – ni po čemu se ne razlikuju od nas s jednim. Šta god svet mislio, nema u tome ničeg lošeg, sebičnog ni egocentričnog. I nije u pitanju nekakav lični čin aktivizma koji preti da razori ovaj naš patrijarhat.
Ne smatram da se udajom žena odriče bilo čega, a ponajmanje prezimena. Naravno, ne poričem da živimo u sredini koja ne gleda blagonaklono na ženu koja zadrži svoje prezime. Ali to je neka lična priča između sredine i tih žena s dva prezimena. I ne brinem ja o njima. Ako su znale da se izbore za prezime, izboriće se za još ponešto. Meni je žao onih drugih. Onih koje su, usput, zaboravile i kako im je ime.
Sećate li se Hasanaginice, vi koji ste, nekada davno, čitali lektiru? Ok, svi znamo kako počinje. “Šta se bijeli u gori zelenoj…“ Sećate li se možda kako se Hasanaginica zvala? Kako joj je bilo pravo ime? Niko ne zna? Ni ja. I šta nam to govori? Osim što je bila žena nekakvog Hasanage i kao takva – Hasanaginica, bila je sestra Pintorović bega i buduća nevesta kadije iz Imotskog. Majka petoro dece. I na kraju, opet – žena bez imena.
I tako, dok mi brigu brinemo o onima sa dva prezimena, bilo bi lepo da se prisetimo i onih bezimenih. Ne poznajete ni jednu? Gde žive? Izlaze li po danu? Izlaze li uopšte ikada? Kako izgledaju? Je li ih iko ikada video?
Jesam ja. I viđam ih i dalje.
Znate one žene što se nekako vazda sklanjaju? Od njegove majke, sestre, cele njegove familije. Znate one što su tu godinama, a čini se kao da su, eto, neki dan došle u kuću. Dovedene. One čijih se rođendana niko i ne seti. Znate one koje ne idu dalje, ni od “dvora ni od roda svoga“. One što od putovanja znaju samo za bračno, a često ni za to. One čiji je brak nalik na probni rad, ugovor na određeno, pa ako se prve godine ne pokažu ili ne rode – vratiće ih odakle su došle, ko kakvu robu s greškom.
One koje se poput bršljena oko kuće i dece svijaju? One koje ničiju reč ne dovode u pitanje, a svoju nemaju ili je barem ne govore naglas. Ni u kog ne upiru prstom. Ne hule. Tako im je lakše. One, prirodno lepe, tople, zavičajne. One koje nekako idu uz kuću kao onaj zvekir na vratima. One bez svoga dinara i bez svojeg Ja. One koje strepe od toga šta će svet reći. One koje se plaše da se kako ne obrukaju. Ni sebe, ni oca ni brata, ponajmanje muža (u narodu poznatijeg kao čoeka).
One tihe i neprimetne, što nikom ne smetaju, i čije se odsustvo oseti tek kada odu. One što grada vide samo kad kakva golema muka natera. One što se, kada ih jednom sanitet otera za Beograd, više nikad i ne vrate. Što ti, na pragu, u šake guraju kesu jabuka, teglu slatkog, deset jaja… “Ponesi deci, ovo je naše, domaće… nema baba ništa drugo da ti da…“ One što te ispraćaju sa “nemojte mi, deco, šta zameriti“. One koje uvek dočekuju. One, nikad dočekane.
One, nakon čijeg se odlaska, kruni sve – i kuća i imanje i čovek čije su bile. Što kažu “pusti ga, muško je“ i “ćuti, ne izazivaj ga“. One, koje svojim kćerkama, u miraz ostave tu svoju krotkost. Jer ne gubi ime samo ona, već i ona koja iza nje ostane i svaka sledeća. “Ona… ma kako je ne znaš… ona što joj je majka ona… znaš, žena od… sestra od… stade mi mozak… kako se ono zvaše…? Ma, nije ni važno…“
E baš ti o njoj govorim. Nit je snijeg, nit su labudovi. Ali je važno. Mnogo je važno.
Autor: Daniela Bakić