Дошло је до тога да кроз ретровизор гледамо како нам расту деца

децембар 6, 2023

– Хоћемо ли вечерас у шетњу, каква си с обавезама?

– Радни дан, нема шансе! Деца у супротним сменама у школи, после вози на тренинг, вози на енглески.

– Добро, а сутра?

– Сутра исто, Софија иде у музичку, а Немања на гимнастику. Не стижем ништа, школска година је тек почела! Дошло је дотле да не стижемо домаћи да урадимо, је л’ верујеш?

Foto: Canva

Као девојка сам се смејала старијој сестри кад каже: док су мали, тад си им мајка и медицинска сестра, после кад пођу у школу, тад си им лични возач, а у средњој, тад си само банкомат!

Ах те златне немајчинске године кад на сваку причу помислиш: нема шансе да ћу ја овако! Кад оно, како време одмиче, постајеш ажурирана верзија старих шаблона. Тренутно у улози шофера, с једног краја града на други, у аутомобилу крадем моменте за кратке разговоре – да будем у току, да будем присутна, да знају да могу да се ослоне на мене. Мало некад ћутимо, много чешће драмимо – хоћемо ли закаснити на енглески, чијом кривицом се кренуло касније на тренинг, зашто мајка НЕ ТРЕБА да пакује патике и опрему за кошарку, као ни нотне свеске и књиге за солфеђо, а има и оних дана кад заблистам, кад сам мајка за пример, кад саслушам, кад им се дивим, кад сам присутна стварно.

Данас није био тај дан.

Требало је провући се кроз саобраћајну гужву, стићи до школе, наћи паркинг место, брзински се спаковати, превести сина на тренинг, а онда опет брзински (колико сам мрзела ту реч!) одвести ћерку на енглески. Онда чекати, негде, или отићи у (брзинску!) набавку, па назад кроз гужву – покупити ћерку са енглеског, покупити сина с тренинга, одвести се кући, спремити вечеру и – о па листа обавеза после вечере из дана у дан постајала је дужа.

Како ово друге жене постижу?

Стигнем испред школе енглеског, видим стару другарицу – и она чека сина. Нисам мислила да излазим из аута, осећам се измождено и коса ми је у хаосу, али дуго је нисам видела. Излазим. Она је усред разговора са другом мамом. Тема: ваннаставне активности. О, да ли то свемир прислушкује моје мисли? Можда чујем нешто паметно, можда ове жене имају неко магично решење.

– Не знам више ни где их возим, ово постаје страшно! Сестра ми се наљутила, зове ме недељама да прошетамо, ја не стижем. Јутрос ме поново питала: „Хоћемо ли вечерас у шетњу, каква си с обавезама?“ Шта сам могла да јој кажем? Радни дан, ови моји у супротним сменама, иди у школу, одвези на тренинг, довези овде на енглески, спреми вечеру. Кад? Душа ме боли. А она ме пита: а сутра?

– А ти ни сутра не можеш?

– Па не могу, једино да се клонирам. Софија иде у музичку, а Немања на гимнастику. Не стижем ништа, школска година је тек почела! Дошло је дотле да не стижемо домаћи да урадимо, је л’ верујеш?

– Како не стижете? – таман заустим да питам, па се сетим: и ја сам оставила Соњин домаћи из „Света око нас“ за прекосутра. Кад стигнемо.

– А да не претерујемо ми, мало? – упитам уместо тога. – Мислим, и нама се дешава исто, школа, па плус 150 активности преко, све нешто да не пропусте, да постигну, да стекну знања, али, људи моји, па они имају по 9 година, где ће да закасне?! Шта ће то да више да науче овде на енглеском што не могу у школи? Је л’ их школујемо за дипломатију? Шта? Имамо интернет, имамо милион чуда доступних данас, а ми их возимо и довозимо и гледамо како расту кроз ретровизор!

Задихала сам се, видим гледају ме чудно, као климају главом – јасно ми је, сви смо у истом сосу. Ал’ ето једне која се најбрже (брзински!) врати у улогу „одговорне модерне мајке“, видим јој трзај у раменима и бради кад почне:

– Па не може да се размишља тако! Ко смо ми да њима ускратимо образовање?! Ето, код моје Маше сви из одељења иду на бар три ваннаставне активности! Језик, подразумева се. Спорт, потребно им је да избаце ту енергију негде. На крају нека креативна радионица, сликање, цртање, можда роботика, сад је то толико популарно! Баш је моја Маша прошле недеље дошла, почела да прави апликације! Па знате ли какав је то корак у будућност?! Нећемо ваљда да се враћамо у 18. век, да су по цео дан на некој ливади и у блату?! А и где да нађемо ми то овде у граду? Све је тако небезбедно! Боље је да су активни и да уче него на улици!

Сад и остале маме климају здушније, овај их је говор тргнуо поново назад, ето, једна је паметна рекла уместо њих. Оправдано је све.

Оправдано је што се породица види једном у две недеље, у паузама од силних приватних часова, цртаних филмова, рођендана и обавеза. Оправдано је што се породично закуца испред тв-а или свако испред свог екрана, јер су сви ПРЕУМОРНИ, а заправо, нигде физичког умора нема, само нам улудо потрошена енергија не да да се подигнемо, да урадимо нешто. Оправдавамо сопствену безвољност „дечјим развојем“, „приликама за раст и учење и напредовање“, „да њима буде боље него нама“.

У том оправдавању и проналажењу довољно добрих изговора никад се не запитамо: а да не претерујемо ми мало? Зашто за почетак не бисмо један једини дан у недељи издвојили за тај предах. Не мора да буде излет, не мора да буде спектакуларно, само ето да се не ради ништа. Обичан дан – мама и ћерка муте шлаг, тата и син перу ауто. Или цела породица не ради ништа – шета до парка без проверавања телефона. Само смех, прича, слушање.

(Не)подношљива лакоћа постојања у 21. веку,  у доба дигитализације.

Или је то превазиђено? Боље да јурцамо и даље овај турбо. До усијања. Шта нас брига! Бар ће нам деца знати енглески!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама