Др Бојанин о томе какве су играчке деци потребне

27 октобра, 2021

Пре неколико дана објављена је вест да су “бесполне” лутке стигле и у Србију. “Родно неутралне играчке”, како их називају, изазвале су велику полемику у јавности, а све због бриге како ће овакве играчке утицати на развој деце. Иако сматрамо да је основна идеја зарада произвођача, у медијима се могу чути и позитивне препоруке за овакве играчке. Појединци кажу да бесполне играчке руше стереотипе и сматрају да у нашем друштву постоје “конзервативни људи који су се сад ужаснули над оваквим луткама”. Такође, у медијима се помиње и теза “да је дете слободно биће, али да оно има ту једну апсолутну слободу и право да се самостално определи ком ће полу да припада, независно од тога како је биолошки одређен”.

И онда, када дође до проблема у развоју и понашању код деце, родитељи траже помоћ стручњака. Зато о овој теми разговарамо са стручњацима из Центра за логопедију и рану интервенцију др Несторов. Своје мишљење дали су проф. др Светомир Бојанин, дечији психијатар и његов дугогодишњи сарадник др Стеван Несторов, дефектолог.

– Играчке су за одрасле, деца не познају играчке, сматра проф. др Светомир Бојанин. Деца желе да живе и да упознају живот. Својим додиром, слухом, погледом дете прима утиске из света. Сви ти утисци сваким даном бивају све сложенији, дете их укршта и сажима у облике који постоје у животу. Дете се радује тим облицима.

Деци треба давати истините облике, облике из живота и не треба их лагати од првог дана. Важно је да то што дете има у рукама личи на реалне ствари из живота и да их што ближе осликава, сматра дечији психијатар проф. Бојанин и објашњава да дете не може да сагледа све као одрасли и зато је важно да играчке буду јасне и разумљиве.

– Ми мислимо да се дете само игра, али оно проучава стално све око себе и радује се томе. Дете узраста од прве до четврте године се васпитава под утицајем породице и имитирањем родитеља. На тај начин се дете васпитава, а не речима, предавањима, цмакањем и дивљењем како је лепо и паметно. Истина, дете воли да буде лепо, али више воли да буде способно да нешто уради и да разуме. – објашњава др Бојанин.

Др Стеван Несторов, дефектолог, каже да у ординацији сваког дана буде по неки пример погрешног васпитања и неспоразума између родитеља и деце и то отежава решавање примарног проблема због ког родитељи доводе дете.

– Мислим да би родитељима, када добију дете, одмах требало дати неко “упутство за руковање”, односно упутство за васпитање деце. Ми мислимо да се то све подразумева, али родитељи раде невероватне ствари које се негативно одражавају на развој деце. Када дете нешто разуме, оно то разуме на свој начин, а не на начин одраслих. Одрасли то тешко прихватају. Одрасли треба да разумеју да дете није човек у малом. Пре пар година сам у једном разговору рекао професору Бојанину да би било добро да напише неку књигу, то “упутство” за родитеље, а он ми је рекао да нема потребе и да родитељ треба само да буде нормалан и онда ће и дете бити уреду, у том смислу васпитања. И онда, када је професор видео каквих све проблема има у пракси ипак је одлучио да напише једну књигу за родитеље. То је књига “Пријатељски разговори дечијег психијатра са родитељима и васпитачима” која је настала на основу дугогодишњег искуства проф. др Светомира Бојанина.

Свака лаж је опасна

– Кроз играчке дете учи да воли нас и свет у ком живи. Све што дете у свом окружењу први пут додирне, то му је пријатно. Дете све то око себе види као облик који га подсећа на мајку или неког из његовог света. Играчкама дајемо наш лик и лик наше културе у којој живимо и онда дете воли ту нашу културу као што воли и нас – објашњава др Бојанин.

Свака лаж је опасна. Мушко-женска играчка је лаж. Не може то да буде истовремено и није. Живот нам је дао да будемо радосни што смо мушко или женско. Живот није правио замешатељство или забуну, подвлачи професор Бојанин.

Проблем је у томе што неки људи тумаче погрешно оно што виде, погрешно разумеју и то преносе на своју децу као модел живота и начин размишљања, сматра др Несторов.

– Деца “упијају” родитеља и зато је најважнији задатак родитеља да кроз бављење дететом, кроз игру са дететом, помогне детету да разазна нејасне животне појаве, да му помогне да научи да просуђује, да процењује другога и његове поступке. Све то треба да буде у нивоу интересовања детета и могућности разумевања, истиче др Стеван Несторов, али у пракси видимо да родитељи деци објашњавају неке ствари које деца не могу и не треба да разумеју у одређеном узрасту. То је једноставно тако, мало дете неке ствари не може да разуме, али мора да послуша родитеља и да то изврши. Један од примера је спречавање малог детета да дира струју. Ту објашњавање не може да помогне. Исто тако, недавно су нам по овом хладном времену и по киши у ординацији били родитељи са дететом које је било обучено као да је најтоплији летњи дан. Родитељи су били у зимским јакнама. Кажу да дете “није желело да се обуче”! Такав однос према деци је сигуран пут ка проблемима у каснијем развоју. Ми то видимо у пракси.

Важније од игре играчкама је да деца нешто раде и да помажу у кући

Играчка је модел живота, а дете тежи да све употреби кроз игру. У пракси видимо да се дешавају озбиљне ствари које негативно утичу на развој деце.

– Имали смо недавно пример да неки родитељи нису дали деци “ратне играчке“ јер су „желели да им деца буду добри људи“. А онда су та њихова деца док седе за столом почела да праве мале „бомбе“ од хлеба и да се гађају. – истиче др Несторов.

Проф. др Бојанин каже да је свако дете жељно истинског.

– Када га волимо и љубимо, ми мислимо да је то љубав. Не морамо увек нешто да купимо детету. Не мора стално да добија играчке. Није неопходно да дете има пуно разних играчака. Дете мора да разуме шта су празници или посебни дани у породици, дани када једни другима дајемо поклоне. Поклоне можемо да дајемо детету тим посебним данима и у посебним свечаностима. Не увек.

Важније од игре играчкама је да деца нешто раде. Према мишљењу професора Бојанина деца треба да раде барем 5 минута дневно. За њих је и то игра. Како дете расте, нека ради нешто и 10 минута. Како одраста дете ће све више волети да ради, ако га навикнемо. То су за почетак најједноставнији кућни послови: да скупи своје ствари, да помогне око постављања стола, брисања прашине у кући… Дете једва чека да ради јер жели да ради исто оно што раде и одрасли. Тако се дете учи животу, а томе служи детињство и игра.

Тек око шесте године деца почињу да препознају везу узрок – последица, почињу да откривају законе живота и почињу сами да доносе закључке. До тада их ми свему учимо: шта је велико и мало, опасно или пријатно, добро, лоше, лепо, ружно.

За крај овог разговора и чланка, проф. др Светомир Бојанин поручује:

– Као одрасли који су одговорни за васпитавање деце и за њихов несметан развој морамо да се оканемо глупости и потребе да другоме намећемо своју искривљеност истине, своје заблуде и своју стварност. Деци треба миран живот и добар узор који ће их научити како се живот воли.

Извор: www.centarzalogopediju.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама