Vi kad pogledate bebu u kolicima, videćete da stalno nešto radi. I stalno radi nešto što još ne može da uradi. Ona se ne igra onim pokretima koje je naučila juče, nego pravi druge pokrete koje još ne može. Pokušava da dohvati, baca. Ona je puno zaposlena. Dete ne zna za dosadu do sedme, osme godine. Stalno nešto istražuje, radi.
Ako vi detetu kažete hajde idi pokupi ono, desiće se da neće da posluša. Ali, ako kažete HAJDEMO ono da dohvatimo, HAJDEMO da razvrstamo velike i male igračke, ono onda hoće da uradi. Dete je vredno. Ono ulaže trud u sve što mu je životno.
A onda dođe šesta, sedma godina, logičko mišljenje i – škola. I dobijete masu dece koja se dosađuju, a mi ne znao šta s njima i kako dalje. Negde smo izgubili put. Ne samo mi, nego i oni pre nas. Jer vi ako radite posao koji volite, vi ne pitate za radno vreme. Slikar koji slika, on to može da radi dan i noć. Ali kod nas je problem baš u tome što svi mi radimo pomalo ono što baš i nismo hteli. I to je opet problem škole.
Škola, zapravo, neće da razume jednu stvar. A to je da svaka razvojna etapa ima svoje mentalne i fizičke sposobnosti, svoje želje i navike. U svakoj fazi života dete ima svoje motive. U šestoj godini dete je biće gledanja i zapitkivanja. Ono zapitkuje ne toliko što ga interesuje, koliko što želi da mi s njim razgovaramo, da se družimo. Onda dođe u sedmu godinu kad počne logički da misli i sam zna šta nije dobro. A s vremenom kako odrasta, raste i njegova sposobnost samoregulacije.
Mi imamo, recimo, dete koje je bilo dobro i fino u osnovnoj školi. Bilo je vredno, imalo sve petice i sad može da bira koju će srednju školu da upiše. Vukovac može da bira. A šta to znači vukovac? Vukovac znači da je on bio vredan do 15. godine života. A sad, on ima nervni sistem koji je sazreo, polnost se razvila, seksualni interes je tu i sad je drugi čovek. Ko može da zna da li će on biti zainteresovan za iste stvari za koje je bio do juče?
Znate, mi se rugamo onim ljudima koji gledaju u horoskop i idu kod vračara. A pravimo prijemne ispite. I tu ocenjujemo znanje koje je prikupio, pa nam je to nekakav garant za njegovu budućnost. A uopšte nije. Jer škola od svog postojanja do danas nije vodila računa šta se desilo s njenim vukovcima posle deset, petnaest godina. Šta su studirali, šta su završili, gde su? Niko to ne vodi računa. Niko naučno ne istražuje. Niko ozbiljno ne shvata to što radi u školi. To je ozbiljan posao jer dete ima određeni kapacitet i sve što nauči, svaka ocena koju dobije podstiče njegov razvoj ili ga zaustavlja.
Mi deci na osnovu uspeha koji su imali u školi govorimo „ti si za ovo, ti si za ono“. Dok zapravo nemamo pojma šta dete zapravo želi. Reći za nekoga da će biti odličan u ovome ili onome zato što sad ima dobre ocene, to je isto kao da mu kažemo da smo to videli kod neke babe vračare.
Profesor doktor Svetomir Bojanin, emisija „Agape“