Kroz istoriju se menjao problem ljudske prirode. Počeli smo svi iz jednog egocentrizma, gde je važilo „znam samo ono što ja znam, a sve ostalo oko mene ima i treba da se tome što ja znam prilagodi“. Postepeno, razvojem, uviđali smo da mi kao ličnosti nismo gospodari sveta već taj svet delimo s drugima. A deca su bila na kraju tog lanca.
Vrlo smo kasno se setili da decu ne treba da vaspitavamo, da za njih ne treba da živimo, već da živimo SA decom i da se s njima volimo. Svako je dete kreativno i svako dete želi da zna i želi da može. Samo smo mi odrasli pomalo ili nestrpljivi ili nespretni ili, što je u ljudskoj prirodi, samoživi i nikako da shvatimo da je naš zadatak da dete RAZUMEMO, pa da ga tek onda VODIMO kroz njegove sposobnosti, od jedne do druge.
Još u 18. veku je Komenski (čuveni češki pedagog) rekao da deci ne treba dati više nego što oni mogu ni drugo od onoga što žele. Svi naši pedagozi to uče i polažu ispite, ali škola nikad nije imala potrebu da to ostvari. Jedina koja je to u nekoj meri ostvarila je Marija Montesori.
Dakle, kad govorimo o vaspitanju dece, tu zapravo govorimo o sebi i o našoj potrebi da se razumemo s decom.
Dr Svetomir Bojanin, za Agape