Кроз историју се мењао проблем људске природе. Почели смо сви из једног егоцентризма, где је важило „знам само оно што ја знам, а све остало око мене има и треба да се томе што ја знам прилагоди“. Постепено, развојем, увиђали смо да ми као личности нисмо господари света већ тај свет делимо с другима. А деца су била на крају тог ланца.
Врло смо касно се сетили да децу не треба да васпитавамо, да за њих не треба да живимо, већ да живимо СА децом и да се с њима волимо. Свако је дете креативно и свако дете жели да зна и жели да може. Само смо ми одрасли помало или нестрпљиви или неспретни или, што је у људској природи, саможиви и никако да схватимо да је наш задатак да дете РАЗУМЕМО, па да га тек онда ВОДИМО кроз његове способности, од једне до друге.
Још у 18. веку је Коменски (чувени чешки педагог) рекао да деци не треба дати више него што они могу ни друго од онога што желе. Сви наши педагози то уче и полажу испите, али школа никад није имала потребу да то оствари. Једина која је то у некој мери остварила је Марија Монтесори.
Дакле, кад говоримо о васпитању деце, ту заправо говоримо о себи и о нашој потреби да се разумемо с децом.
Др Светомир Бојанин, за Агапе