У подкасту „Агеласт“ др Добринка Кузмановић, доктор психолошких наука и доцент на Филолошком факултету Универзитета у Београду, говорила је о развоју дигиталних компетенција наставника и ученика, као и о утицају дигиталних технологија на психу и развој деце и младих.
Између осталог, проф. Кузмановић осврнула се и на тренутну ситуацију када је реч о дигиталним компетенцијама деце и њихових родитеља и наставника.
„Дигитално окружење није креирано у складу с развојним потребама деце и то је чињеница. Утолико је и одговорност родитеља већа кад децу пуштају у дигитални свет“ – каже др Кузмановић.
Реалност је, ипак, тврди она, да родитељи врло често, нису дигитални ментори својој деци и да деца своје вештине процењују бољим од вештина родитеља своје деце. И по томе се ми разликујемо од остатка света. Ми, каже она, по томе изразито предњачимо, те деца старијег основношколског и средњошколског узраста не верују у дигиталне компетенције својих родитеља, па самим тим и не траже помоћ од њих кад су изложени било каквим ризицима у том погледу.
„Али деца не само да потцењују дигиталне вештине својих родитеља, већ и својих наставника. А то значи да наставници и школа нису место где ученици стичу вештине дигиталне писмености. А ми сад имамо иницијативе на системском нивоу, па деца већ од првог разреда имају Дигитални свет, а од петог разреда Дигиталну писменост. Осим тога дигитална писменост је и међупредметна компетенција, па се она стиче и кроз различите предмете.“ – објаснила је др Кузмановић.
Она додаје да, ако треба да научимо како да критички процењујемо информације, како да их продукујемо, ми то не можемо учити у оквиру једног предмета, већ су сви наставници, свих предмета, на неки начин обавезни да развијају своје вештине дигиталне писмености.
„Међутим, проблем је у томе што су наставници сами своје дигиталне компетенције оценили слабијим у односу на компетенције својих ђака. Ово је показало истраживање од пре пет година, где су наставници поредили своје знање и знање својих ученика који су осми разред. Они су, на скали од 1 до 10 вишом оценом оценили компетенције својих ученика. Дакле, они се сами осећају ту инфериорно.“ – казала је др Кузмановић.
Ипак, додаје, било би занимљиво видети и неко новије истраживање, с обзиром на то да наставници данас имају на располагању различите семинаре и обуке у оквиру којих могу радити на побољшању својих компетенција.
Дигитални урођеници – мит или стварност?
Појмове дигитални урођеници и дигитални мигранти увео је још 2001. године Марк Пренски, амерички технолог, који је тврдио да су генерације младих другачије, да је њихов мозак измењен и да се дешавају физиолошке промене. Али, он је сам напустио синтагму дигиталних урођеника и окренуо се другој – дигитална мудрост.
„И он је сам схватио да су ‘дигитални урођеници’ мит. Да, можда млади лакше и брже проналазе нешто на интернету, лакше се сналазе. Али кад треба да процене веродостојност тога што су пронашли – ту су ВРЛО танки. Можда они могу истовремено да раде више ствари на дигиталним уређајима, али у процени веродостојности информација су слаби.“ – истиче др Кузмановић.
Говорећи о дигиталној писмености она каже да је она врло у корелацији са резултатима ПИСА тестирања, те да они који остварују слабе резултате на ПИСА тестовима, уједно су и слабијих дигиталних компетенција.
Др Кузмановић описала је и један занимљив тест који је дала својим студентима, како би проверила колико су у стању да процене и критички сагледају информације које им се пласирају из различитих медија.
„Показала сам им фотографију Николе Тесле, где он лежи на плажи поред обучене девојке, а на мајици му пише (на енглеском) инструктор пливања. Питала сам затим да ли на основу ове фотографије они могу да закључе да је Тесла у младости радио као инструктор пливања. И у генерацији деце која познају фотошоп и знају његове могућности, њих 78% је насело и дало погрешан одговор.“ – открила је др Кузмановић.
То нам много говори о томе да наша деца можда јесу вешта у коришћењу дигиталних уређаја, али свакако нису довољно дигитално компетентни.