U podkastu „Agelast“ dr Dobrinka Kuzmanović, doktor psiholoških nauka i docent na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, govorila je o razvoju digitalnih kompetencija nastavnika i učenika, kao i o uticaju digitalnih tehnologija na psihu i razvoj dece i mladih.
Između ostalog, prof. Kuzmanović osvrnula se i na trenutnu situaciju kada je reč o digitalnim kompetencijama dece i njihovih roditelja i nastavnika.
„Digitalno okruženje nije kreirano u skladu s razvojnim potrebama dece i to je činjenica. Utoliko je i odgovornost roditelja veća kad decu puštaju u digitalni svet“ – kaže dr Kuzmanović.
Realnost je, ipak, tvrdi ona, da roditelji vrlo često, nisu digitalni mentori svojoj deci i da deca svoje veštine procenjuju boljim od veština roditelja svoje dece. I po tome se mi razlikujemo od ostatka sveta. Mi, kaže ona, po tome izrazito prednjačimo, te deca starijeg osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta ne veruju u digitalne kompetencije svojih roditelja, pa samim tim i ne traže pomoć od njih kad su izloženi bilo kakvim rizicima u tom pogledu.
„Ali deca ne samo da potcenjuju digitalne veštine svojih roditelja, već i svojih nastavnika. A to znači da nastavnici i škola nisu mesto gde učenici stiču veštine digitalne pismenosti. A mi sad imamo inicijative na sistemskom nivou, pa deca već od prvog razreda imaju Digitalni svet, a od petog razreda Digitalnu pismenost. Osim toga digitalna pismenost je i međupredmetna kompetencija, pa se ona stiče i kroz različite predmete.“ – objasnila je dr Kuzmanović.
Ona dodaje da, ako treba da naučimo kako da kritički procenjujemo informacije, kako da ih produkujemo, mi to ne možemo učiti u okviru jednog predmeta, već su svi nastavnici, svih predmeta, na neki način obavezni da razvijaju svoje veštine digitalne pismenosti.
„Međutim, problem je u tome što su nastavnici sami svoje digitalne kompetencije ocenili slabijim u odnosu na kompetencije svojih đaka. Ovo je pokazalo istraživanje od pre pet godina, gde su nastavnici poredili svoje znanje i znanje svojih učenika koji su osmi razred. Oni su, na skali od 1 do 10 višom ocenom ocenili kompetencije svojih učenika. Dakle, oni se sami osećaju tu inferiorno.“ – kazala je dr Kuzmanović.
Ipak, dodaje, bilo bi zanimljivo videti i neko novije istraživanje, s obzirom na to da nastavnici danas imaju na raspolaganju različite seminare i obuke u okviru kojih mogu raditi na poboljšanju svojih kompetencija.
Digitalni urođenici – mit ili stvarnost?
Pojmove digitalni urođenici i digitalni migranti uveo je još 2001. godine Mark Prenski, američki tehnolog, koji je tvrdio da su generacije mladih drugačije, da je njihov mozak izmenjen i da se dešavaju fiziološke promene. Ali, on je sam napustio sintagmu digitalnih urođenika i okrenuo se drugoj – digitalna mudrost.
„I on je sam shvatio da su ‘digitalni urođenici’ mit. Da, možda mladi lakše i brže pronalaze nešto na internetu, lakše se snalaze. Ali kad treba da procene verodostojnost toga što su pronašli – tu su VRLO tanki. Možda oni mogu istovremeno da rade više stvari na digitalnim uređajima, ali u proceni verodostojnosti informacija su slabi.“ – ističe dr Kuzmanović.
Govoreći o digitalnoj pismenosti ona kaže da je ona vrlo u korelaciji sa rezultatima PISA testiranja, te da oni koji ostvaruju slabe rezultate na PISA testovima, ujedno su i slabijih digitalnih kompetencija.
Dr Kuzmanović opisala je i jedan zanimljiv test koji je dala svojim studentima, kako bi proverila koliko su u stanju da procene i kritički sagledaju informacije koje im se plasiraju iz različitih medija.
„Pokazala sam im fotografiju Nikole Tesle, gde on leži na plaži pored obučene devojke, a na majici mu piše (na engleskom) instruktor plivanja. Pitala sam zatim da li na osnovu ove fotografije oni mogu da zaključe da je Tesla u mladosti radio kao instruktor plivanja. I u generaciji dece koja poznaju fotošop i znaju njegove mogućnosti, njih 78% je naselo i dalo pogrešan odgovor.“ – otkrila je dr Kuzmanović.
To nam mnogo govori o tome da naša deca možda jesu vešta u korišćenju digitalnih uređaja, ali svakako nisu dovoljno digitalno kompetentni.