Da li su deca danas lošija nego što su bila pre 30 godina?
Da li imaju manje empatije?
Jesu li sklonija nasilju, razmaženija, otuđenija?
Da li manje poštuju autoritet?
Iako bi se o odgovorima na ova pitanja moglo polemisati, svakako da će se većina odraslih složiti da se nešto jeste promenilo i da je odrastanje danas vidno drugačije.
Ono što mnogi ne shvataju jeste da odgovornost za to nije na deci. Ljudsko biće, po prirodi, traži način da opstane u okruženju koje mu je dato. Traži način da se prilagodi, da ne bude povređeno, da se zaštiti, da zadovolji potrebe koje su mu, opet, po prirodi date.
A okruženje koje smo deci dali da u njemu odrastaju, da se snalaze i opstaju, daleko je od idealnog. Atmosferu u školama kreiraju odrasli – nastavnici i roditelji (ovi drugi kroz svoju decu). Učenje po modelu i dalje je najdominantniji oblik učenja, pa je vrlo problematično tražiti od deteta da ne besni, ako mi besnimo, da ne udara, ako mi udaramo, da ne psuje, ako mi psujemo. Ako su naši roditelji to nekad i mogli, okrenite se oko sebe, pogledajte društvo u kom živimo i biće vam jasno da je to bilo kratkog daha.
Ali, postavlja se pitanje zbog čega je to tako? Zagovornici fizičkog kažnjavanja dece će reći da je to zato što smo decu prestali da vaspitavamo prutom. Odmah da bude jasno – nismo. Dovoljno je da pročitate komentare na društvenim mrežama. Na tom nemalom uzorku postaje jasno da je i dalje mnogo više onih roditelja koji smatraju da decu treba udarati „kad zasluže“ od onih koji se s tim ne slažu. Dakle, batina je još tu, spremna da uskoči kad roditelj proceni da treba. To što psiholozi zastupaju drugačiji stav i što se o tome govori i piše ne znači da smo to i prihvatili. Deca se i dalje masovno disciplinuju na „tradicionalan“ način.
Znači, nije to. Druga grupa reći će da je društvo koje počiva na nasilju i u kom se lekcije uče (i) kroz batinu samo po sebi devijantno i da ne može nikako biti zdravo. Udarati drugo ljudsko biće je nasilje, a ako odrastamo uz nasilje ono postaje deo naše „normalnosti“. Kao što i jeste danas.
Međutim, sve to je samo jedan deo slagalice. U knjizi „Budite oslonac svojoj deci“ Dr Gordon Nojfeld i Dr Gabor Mate nude jedan sasvim drugačiji pogled na ovaj problem, ukazujući na to da je sve počelo onda kada se period dečje privrženosti roditeljima skratio, što je došlo kao posledica modernog načina života. Rano okretanje dece vršnjacima, ili kako je oni nazivaju vršnjačka orijentacija, koren je problema koje imamo s decom danas.
Autori ove knjige ističu da deca zaista nisu ista kao što se mi sećamo da su bila. Manje se ugledaju na odrasle, s manje ustezanja upadaju u nevolje. Deluju i manje nevino i naivno, naizgled im nedostaje ona dečja radoznalost. Kreativna, samostalna igra deluje kao neki zaostatak iz prošlosti. Ali, ako ćemo biti pošteni, i roditeljstvo se promenilo. Roditelji pre 50 godina bili su sigurniji u sebe i imali snažniji uticaj na decu (dobar ili loš, o tome bi se dalo raspravljati, ali deca osete sigurnost kada ona postoji).
Roditelji danas se upinju da dostignu neki nivo roditeljstva koji su sebi zacrtali. A kad ne postignu rezultat koji su želeli, onda decu mole, ubeđuju, podmićuju, nagrađuju, kažnjavaju, tuku. Kad ni to ne da rezultat, počinju da krive sebe za neuspeh, decu jer su neposlušna, televiziju i internet jer plasiraju loše stvari, školski sistem jer ne pomaže.
Ukratko, uticaj roditelja na decu danas, ma koje metode oni koristili, ma koliko bili strogi ili blagi, daleko je manji nego što je bio pre nekoliko decenija. To što deca ne slušaju baš nas i ne usvajaju baš naše vrednosti ne bi bio tako veliki problem za društvo i njih same kad bi ona bila samodovoljna, svesna sebe, usmerena. Ali nisu. Kod kuće, u školi, deca su izgubila kompas. Teže ih je podučavati, teže se s njima izlazi na kraj, skloniji su upotrebi narkotika, ranom ulaženju u seksualne odnose, a mnogo je više onih koji piju lekove za depresiju. Sve to vodi u problem povećanog nasilja u školama i do situacija u kojima deca ubijaju decu.
„Takve tragedije, iako retke, samo su najvidljivije erupcije opšteg problema, agresivnih težnji koje cvetaju u današnjoj omladini“ – tvrde Dr Mate i Dr Nojfeld u svojoj knjizi.
Roditelji su, zbog gubitka moći da vaspitavaju, frustrirani. Više im ne uspeva da budu prirodni mentori svojoj deci, što se nekad podrazumevalo. A ovo stanje prava je ironija budući da se o dečjem razvoju danas zna više nego ranije i da su nam informacije dostupnije nego našim bakama i dekama.
Pa u čemu je, onda, problem?
Ceo problem staje u dve reči – gubitak privrženosti.
Tajna roditeljstva nije u onome šta roditelj radi, već u onome ko roditelj jeste detetu, tvrde ova dva svetski priznata psihoterapeuta, predavača, autora nekoliko bestselera.
„Kada dete traži kontakt i bliskost s nama, pruža nam MOĆ kao negovatelju, učitelju, vodiču. Za dete koje nam je zdravo privrženo, mi smo dom iz kog kreće u svet, skrovište u koje se može vratiti. Sve roditeljske veštine na svetu ne mogu nadoknaditi nedostatak privrženosti.“ – tvrde Dr Mate i Dr Nojfeld.
Privrženost deteta roditelju mora trajati najmanje onoliko koliko je detetu potrebno da bude vaspitano. I upravo je to ono što nedostaje u današnjem svetu. Nisu se roditelji promenili. Nisu postali ni nekompetentniji, ni manje posvećeni. Ni deca kao takva se nisu promenila. Ali se promenila kultura u kojoj podižemo svoju decu. Ta nova kultura, za razliku od svih koje su postojale pre sredine prošlog veka, veoma podržava rano odvajanje dece od roditelja, kako bi veći deo dana provela u drugom okruženju, sa ljudima kojima ne treba da budu primarno orijentisani. Svet u koji deca ulaze od ranih dana ne ceni i ne podstiče dečju privrženost roditelju. A deca, kojima je neophodno da imaju nekog kome će biti privrženi, stvaraju tako odnose privrženosti koji su zapravo konkurencija odnosu s roditeljima.
Kako kažu Dr Mate i Dr Nojfeld, glavna i najštetnija od svih konkurentskih privrženosti koje podrivaju roditeljski autoritet je sve jače vezivanje dece za svoje vršnjake. Prvi put u istoriji ljudskog roda se mladi, kada traže upućivanje, uzor, usmerenje, ne okreću majkama, očevima, profesorima, već onima kojima priroda nikad nije nameravala da preda roditeljsku ulogu – svojim vršnjacima. Decu, zapravo, podižu nezrele osobe koje ne bi trebalo da vaspitavaju – oni se, dakle, međusobno vaspitavaju.
Dva doktora ovaj termin nazivaju vršnjačka orijentacija.
Deca imaju urođeni instinkt za orijentisanje. Ona moraju od nekog dobiti usmerenje.
„Kao što se magnet automatski okreće ka Severnom polu, tako i deca imaju urođenu potrebu da se priberu tako što će se okrenuti ka izvoru svog autoriteta, kontakta i topline. Kada takvu figuru ne prepoznaju u svom životu, postaju dezorijentisana. Priroda je detetu namenila roditelja za ulogu orijentacionog stuba. Ali, sve češće se dešava, kao posledica života u moderno doba, da ti roditelji svoju ulogu nesvesno ispuste i predaju vršnjacima svoje dece.
To nikada nije s namerom. Mi se radujemo kada naša deca imaju prijatelje i njihova povezanost s drugarima nas čini srećnim. Ali, problem je u tome što smo dozvolili da vršnjačke veze zamene odnose sa odraslima koji su nekad bili primarni izvor orijentacije. Nije vršnjački kontakt neprirodan, ali to što su deca jedna drugima sada postala dominantno uticajna na razvoj, jeste problem, tvrde autori.
Taj problem se sve ranije razvija, jer su deca sve ranije izložena vršnjačkom uticaju veći deo svog vremena. Ali, to je samo jedan od razloga.
Roditelji čija deca ih izbegavaju, drsko se ponašaju, ne žele da im se povere niti da s njima razgovaraju o problemima, često se pitaju gde su pogrešili i pokušavaju, na različite načine da pronađu rešenje za svoj odnos s detetom. Problem je, zapravo, u tome da su dobar deo njihove uloge preuzeli vršnjaci.
Cilj ovog teksta bio je da, na neki način, „otvori oči“ roditeljima koji ne razumeju zašto im je dete, iznenada, okrenulo leđa.
U jednom od narednih tekstova govorićemo o tome kakve preporuke daju dr Mate i dr Nojfeld u cilju vraćanja dečje privrženosti roditeljima.