Данас је нарцисоидност добила један пежоративан призвук. При самом помену нарциса ми нужно мислимо на нешто негативно, погрешно, лоше, каже у поткасту Мамазјанија дечји психијатар Роберто Грујичић.
И заиста, нарцис је стопостотно негативан појам у свакодневном говору. Грујичић, пак, тврди да не треба тако посматрати ствари.
”Људи не знају да постоји нешто што се зове ’здрава нарцисоидност’ или, ако хоћете да блаже звучи, самоувереност. А шта је то друго него једна нарцистичка црта која нас гура и стимулише ка успеху? Као што није свака анксиозност патолошка, односно није сваки страх патолошки, већ постоје и нормални страхови, исто тако постоје и нарцистичке црте и нарцистичке одбране које су у психологији познате као неки од најјачих елемената наше личности помоћу којих ми стремимо ка успеху.” – објаснио је Грујичић.
Међутим, додао је, психолози и психијатри се веома забрину ако код особе посумњају на нарцистички поремећај личности. А то је већ нешто друго.
”Углавном када људи говоре о нарцисима, о томе се ради. О поремећају личности и психопатији. Ми, у суштини, као друштво идемо ка нечему што се зове нарцистичко доба. Култура маркетинга, медија, продаје било чега што се упарује са лепотом. Срећа је постала императив и ти ако ниси срећан, готово да ’ниси нормалан’.” – истиче овај психијатар.
У раду с децом и родитељима, каже, веома често доживљава ситуацију да му родитељи кад уђу у ординацију одмах кажу: ”Докторе, моје дете је високо интелигентно”.
”На то ја кажем добро, хајде да видимо шта оно може, шта не може. На крају се испостави да је то дете од, на пример, седам година, које решава сложеније аритметичке задатке, али и даље носи пелене. Ту сад треба да се запитамо – да ли је то дете интелигентно? Јер, постоје различите врсте интелигенције. Оно како ми сада меримо интелигенцију показује само тренутни пресек стања, оно како је то дете САДА решило неки тест. Али тај резултат, тај фамозни IQ не осликава свакодневно функционисање неке особе.” – каже Грујичић.
Додаје да, гледајући децу како вешто у најранијем узрасту баратају новим технологијама и проналазе цртаће које желе на Јутјубу, родитељи себе на неки начин теше и уверавају да је то доказ да је дете интелигентно иако оно, можда, још и не говори.
”То су начини на које родитељи покушавају да пронађу и надоместе неки недостатак и то су те наше нарцистичке црте које носимо и потпуно је ок. Али постоји други пробрем, а то су нарцистички родитељи који имају управо тај малигни нарцизам.” – објашњава психијатар.
Каже да је познато да су нарциси усмерени на себе, без емпатије за друге, црпе од других све што је за њихову корист.
”Али, оно што се заборавља јесте да и ти нарциси добију децу. И то онда постаје језиво. Сви оне клишее за које смо чули а везују се за родитеље нарцисе, заиста су истинити. Дете је добро само док остварује амбиције родитеља, док осваја медаље, док иде на такмичења… Па се та деца толико упињу и иду ван својих капацитета да би импресионирали тог родитеља. Јер детету је, рекли смо, најважније на свету да га родитељ воли. А родитељ никад није задовољан и ту је једна провалија у коју дете тоне…” – казао је Грујичић.
Истовремено, мањак емпатије који је једна од главних особина нарцисоидних родитеља спречава их да уоче и препознају тугу и бол коју наносе свом детету.
”Они не препознају базичне емоционалне потребе свог детета. Они да препознају да је њихово дете ОЧАЈНО због тога што они нису срећни због њиховог успеха, они би стали. Али не препознају. То су они родитељи који од самог старта нису посвећени том детету. Они неће да жртвују своје слободно време за игру с децом, ангажоваће дадиље или баке, али траже резулзтат и за тај резултат преузимају заслуге.” – објашњава овај дечји психијатар.
Каже да никако није против тога да родитељи кад добију дете угоде себи и пронађу време за изласке или хобије, али би, на почетку, ипак требало да имамо у виду да је то наше ноћно устајање детету потребно и да је време које му посвећујемо у том првом периоду од великог значаја за његово напредовање и емоционално здравље.
”Али, нарцистички родитељи се ничег не одричу. Они уживају у пажњи коју добијају због успеха који остварује њихово дете. Храни се тај его. А онда, то дете одрасте и постане можда боље, лепше, успешније од родитеља. И ти видиш ситуацију, у пракси, на пример дођу мајка и ћерка, а ћерка постаје лепша од маме која је нарцис и која то не може да поднесе. Ту се појављује суманута слика замене улога, где се мајка понаша као дете јер је озбиљно љубоморна на своје дете. И то је озбиљан проблем у породици који се врло тешко лечи.” – тврди овај психијатар који се и бави заштитом деце од злостављања.
Говорећи о малигном нарцизму, овај психијатар открива да се он у литератури дефинише и као ”корпоративни нарцизам” јер су то људи који су на високим функцијама у великим компанијама, утицајни политичари, они који управљају великим количинама новца или људи на једној страни, а не могу да интерреагују са својим сопственим дететом. То се, тврди Грујичић, често дешава.
Како је објаснио, постоји и друга врста нарцизма, који у психијатрији зову вулнерабилни, односно осетљиви нарцизам.
”То су најчешће, када је реч о родитељима, жртве. Преузимају ту улогу, па се може чути у њиховом окружењу како за њих говоре ’изиграва жртву’. Иако се верује да није тако, то су заправо врло моћне позиције које такви родитељи често користе за манипулацију. А ако неко може да препозна такве особе, то су деца, адолесценти пре свега. Без грешке их ’намиришу’ па дођу и кажу вам ’моја мајка стално изиграва жртву, не могу више да је слушам’. И онда настаје тај конфликт где мајка поставља ствари тако да је она све радила за своје дете, и чисти и пази и нуна и све даје, а ти не можеш да се вратиш кући на време, него касниш. И замислите онда тај конфликт у адолесценту, који стварно почиње да мисли да чини неко зло тој жени. И такав однос у породици обично се заврши на два начина. Или апсолутним прекидом или тиме да дете постане такво исто, да преузме тај образац и исти проблем онда има у својим односима које ствара кроз живот.” – истакао је Роберто Грујичић, иначе дечји психијатар на Институту за мајку и дете.
И тако деца нарциса, каже овај доктор, постају или такође нарциси, или црне овде у породици које неће да играју по задатим им правилима.
”То су обично заиста она паметнија деца која успеју да прозру такве родитеље и од њих да се дистанцирају, али се онда отвара један пут на ком они врло често утеху траже у психоактивним супстанцама, ризичним ситуацијама, лошим односима.” – објаснио је Грујичић.