Svedoci smo, ovih dana, nemilih događaja koji se tiču sajber-nasilja u svetu dece i mladih, kao i toga da ono, često, može dovesti do posledica opasnih po život. Nesumnjivo je da je nasilje na društvenim mrežama sve prisutnije i da ono može dovesti do tragičnih ishoda kod dece i mladih sklonih depresiji.
Može li porodica da uoči da se nešto dešava i kakve nam signale šalju deca koja trpe sajber-nasilje? Kakvu ulogu u tome ima škola i sistem i kako roditelji mogu ostvariti takav odnos s detetom, da im se ono uvek poveri kad ima problem? I kako onda roditelji treba da reaguju?
Na ova i još neka pitanja, za Zelenu učionicu odgovara Ljiljana Jagodić, klinički psiholog.
Da li se tragedije zbog sajber nasilja nekako mogu sprečiti. I kako?
Prevencija ovakvih tragedija je moguća, najbolje kroz saradnju porodice i društva. Uvek kroz duži vremenski period. Kad do samog čina dođe, onda je zaista kasno. Neophodno je da društvo u celini obrati pažnju na postojanje takvih slučajeva, kojih je po nekoj statistici SAD bilo u čak 24% od svih pokušaja samoubistava u 2019. Nažalost, takvih slučajeva ima i među anonimnim mladim ljudima i za njih se ne čuje.
Škola, kao deo sistema, ima važnu ulogu u prevenciji suicida kod mladih. Profesori i stručno osoblje, školski psiholozi i pedagozi, u idealnom sistemu prvi primećuju neke znake kod dece, razgovaraju sa njima, uključuju i roditelje. Na žalost, svedoci smo devastacije tih zanimanja u svakodnevnom životu.
Prevencija je naročito moguća od strane porodice i njenih članova. Kad dođe do ovakvog ishoda, uvek mislimo da među članovima porodice nije bilo ljubavi, bliskosti i povezanosti. Da li su njeni roditelji primećivali, i ako jesu, da li su obraćali pažnju na njeno ponašanje? Na koji način su pokušali da joj pomognu? Ta velika patnja koja rezultira suicidom retko se pojavi odjednom. Obično se to desi deci, mladima koji već duže vreme pokazuju neke znake depresije, promene ponašanja i emocija, prete da će se ubiti, preokupirani su smrću…
Koja je odgovornost roditelja kada je reč o vremenu koje deca provode na internetu i o načinu na koji ga provode? Do kog uzrasta moramo imati kontrolu?
O tome koliko vremena deca provode na internetu odlučuju roditelji. I tu nema dileme. Za to koliko deca provode vremena pred kompjuterom, odgovorni su oni. Oni su ti koji deci omoguće u najranijem periodu da imaju kompjuter ili pametni telefon. Oni su ti koji im često daju svoje telefone da bi za sebe dobili neko slobodno vreme. Lakše im je to nego da se oni pozabave organizacijom dečjeg vremena.
Često i sam roditelj ima puno ličnih problema, ne zna kako sa njima da izađe na kraj, pa nema energije za bavljenje decom. U takvim okolnostima, podstiču kod dece stvaranje zavisnosti od igrica. Poznato je da se ta zavisnost kod mladih jako brzo stvara, jer uključuje sva čula. Preporuka je da se deci do pune dve godine ne daje nikakva medijska stimulacija (tv, telefon, kompjuter, tablet), kad su u uzrastu od 2 do 5 ne više od jednog sata dnevno, a od 5-17, ne više od dva sata dnevno, ne uključujući u to i učenje i školske obaveze koje se obavljaju pred ekranom. Sad se zaista moramo zapitati kako to ograničiti nekom ko ima npr. 15 godina, kad to dete već dugi niz godina ima pametni telefon koji nosi i u školu i svuda sa sobom?
Posvetite se svom detetu, tako ćete kod njega u najranijem periodu života razviti razviti ljubav prema sportu ili otkriti neki drugi talenat i usmeriti ga u tom pravcu. Dete koje uživa u drugim stvarima, neće pred ekranom provoditi mnogo vremena. Samo onoliko koliko će mu biti potrebno da bi radilo domaće zadatke, došlo do nekih potrebnih informacija i održavalo kontakt sa drugom decom.
Da li se sklonost depresiji kod dece može prepoznati u ranom uzrastu i na koji način?
Sklonost ka depresiji se najčešće može predvideti ako je u porodici neko od roditelja bio depresivan.
Medicinski pogled na depresiju govori o naslednom faktoru, psihološki o učenju po modelu-ako je mama, npr, depresivna, sa izrazitim simptomima, veća je verovatnoća da će i dete pokazivati takve oblike ponašanja.
Koji su znakovi depresije kod dece?
Simptomi depresije kod dece najčešće se prepoznaju kroz različite promene ponašanja i afekata. Deca mogu biti pojačano agresivna; lako zaplaču; jedu više ili ne jedu ništa; spavaju malo, ili spavaju mnogo; jako su umorna i imaju problema sa pažnjom; popuštaju u učenju; gube interes za školu i druge aktivnosti, povlače se; imaju izrazito osećanje krivice i bezvrednosti….
Postoje i tzv. funkcionalne depresije gde deca obavljaju sve svoje obaveze i na prvi pogled sve izgleda u redu. Ali im je za ostvarivanje tih dobrih rezultata potrebno mnogo više vremena jer imaju probleme sa koncentracijom, pažnjom. Tu je jako bitno da roditelji pričaju sa decom, da im pokažu da su bitna i da ih razumeju, pre svega da ih vole, čak iako nisu najbolji.
Kada deca dožive nasilje, bilo na društvenim mrežama ili uživo, trebalo bi da prvo mogu da se povere svojim roditeljima. Isto je i kada se osećaju anksiozno. Kako to možemo postići?
Roditelji su ti koji svoju decu uče poverenju, odnosno oni su ti koji su odgovorni za razvijanje poverenja između njih i deteta. Od toga kako na njihove potrebe odgovaramo od najranijeg perioda njihovog života zavisi da li će nam se dete poveravati kad ima neke probleme, ili kad se oseća anksiozno, depresivno i sl. Neophodno je da se dete u tom odnosu oseća sigurno, zaštićeno, bitno, voljeno. Da se ne plaši da ako priča o svojim emocijama, da će biti odbačeno i osuđeno. Da zna da ga roditelj voli čak i kad pogreši ili nije u nečemu najbolje. Iz tog odnosa sa roditeljem, najpre sa majkom, dete kasnije gradi sve moguće odnose u životu. Dete koje zna da nije uvek samo ono odgovorno za neki problem na koji naiđe u životu, lako će se obratiti roditelju za pomoć i sve ispričati.
Kako, potom, roditelj treba da reaguje?
U tom slučaju, roditelj prvo pruža utehu i kreira okolnosti u kojima se dete oseća sigurno i zaštićeno, podstiče ga da bude iskreno i da ispriča istinu do kraja. A onda preduzima korake, u skladu sa svojim mogućnostima. Kontaktira neku nadležnu službu, ili školu, roditelje dece koja maltretiraju njegovo dete.
Najbitnije je da detetu pruži razumevanje i podršku u smislu da mu smanji osećaj da je samo krivo za to što se događa. Za agresiju nikad ne postoji opravdanje. Ukoliko je potrebno, angažuje stručnu pomoć i podršku detetu.
Koliko smatrate korisnim, a koliko štetnim to što pojedina deca i mladi ljudi imaju ogroman broj pratilaca na društvenim mrežama, te da su te hiljade ljudi koji prate njihov život potpuni stranci?
Potrebu za velikim brojem pratilaca na društvenim mrežama je kreiralo vršnjačko okruženje. Ako se u grupi kojoj dete želi da pripada broj pratilaca najviše vrednuje, onda je za očekivati da će dete, da bi bilo prihvaćeno i omiljeno u grupi, uraditi bilo šta da bi imalo što veći broj pratilaca. Taj broj je nešto što deci daje osećaj vrednosti i prihvatanja od strane vršnjačke grupe. Ono što je loše, jeste što to nije realno, što ne možeš biti prijatelj sa svim tim ljudima, što većinu čak i ne poznaješ. A dovoljno je samo da se pojavi neko novi, ili da napraviš neku grešku i da sva ta veličina koju si mislio da imaš, padne kao kula od karata.
Druga loša strana je što među tolikim brojem pratilaca, uvek imaš zlonamerne i zavidne ljude, razne vrste psihopata i sociopata, koji te ne prate zato što se dive, nego zato da bi mogli da te „ruše“. I ako si hipersenzibilna ličnost, taj pritisak ne možeš da izdržiš. Što se verovatno i desilo devojci sa početka priče.
Na kraju, da li smemo da, kao društvo, da prihvatimo onlajn život svoje dece kao „novu normalnost“ i život u skladu s vremenom ili je naša obaveza da uvek imamo kontrolu?
Mi nemamo drugu opciju osim da prihvatimo da prihvatimo novu „onlajn normalnost“. Tehnološki napredak se neminovno dešava, hteli mi to ili ne. Ono što možemo da uradimo jeste da kod dece gradimo i neke druge vrednosti, neka druga interesovanja, da sa njima provodimo što više kvalitetnog vremena. Kad to kažem, mislim na to da je nekad dovoljno i sat vremena dnevno konstruktivnog vremena, gde ćemo se zajedno sa njima baviti nekim stvarima, prateći njihove talente i interesovanja. Jako je bitno i da svojim primerom pokažemo koliko postoje i neke druge vrednosti, neke druge stvari koje mogu učiniti da se osećamo uspešnim, ostvarenim ljudima.
Ako se roditelj ne odvaja od mobilnog telefona, ako laptop nosi sa sobom svuda, i na odmor, onda je za očekivati da će naša deca na internetu jednog dana provoditi još više vremena od nas. Treba stalno da imamo u vidu da smo mi njihovi uzori, modeli sa kojima se identifikuju. Naša kontrola najviše treba da ide u tom smeru, a ne samo u vremenskim ograničenjima. Malo dete će vas poslušati, ali dete od 7-8 godina, već će pronaći različite načine da na internetu bude više nego što mu dozvoljavate.